Poklon

Moram ti nešto pokloniti
da imaš, kada odeš odavde
kad ostare sećanja i osede uspomene
da imaš nešto što će te setiti
na jednu sreću uz put zaboravljenu
koja sad ne zna kud da krene
Moram ti ostaviti neki trag
pa makar kad te zaboli da pomisliš
tudje gradove kad svojim budeš zvala
ovog grada i ožiljka da se setiš
Možda jednom kad i trag počne da bledi
poželiš ostaviti sve iza sebe
istim putem srce, da tragove ti sledi
vratiš se tamo gde je sve počelo
gde je vreme stalo i čeka tebe.

Moje nešto

I kleknuću, evo sada, pred tobom
kraj nogu ti ponizno pognuti glavu
ne zaslužujem tvoje divne oči
tvoj osmeh i lepu reč
nisam zaradio svu tvoju slavu
niti dostojan tvojih noći
poljubaca i nežnih dodira
pokraj tebe da stojim kao sveća
sačekam kost kao izgladneli pas
i dodir ruke kao milost po kosi
glas kao pružena ruka za spas
a molim za malo ljubavi

Ti i ja

Moje juče zamenih za naše sutra
tek toliko da ne gledam prazninu
pružene ruke vezah za tvoje želje
usnama tvojim, svojima saprah gorčinu
i dalje stojim
čekam da kažeš dal sam biran ili prognan
da pružim taj korak preko linije srca
prestanem biti beskućnik ljubavi
što od jednih do drugih vrata kuca
i čeka da neko otvori, nešto pokloni
a ti se smešiš
znaš da nam usne od istog poljubca boluju
izmičeš vešto svoje ruke i grudi
lošom glumom zavodnice, oči te izdaju
prsti u kosi, pogled što izludi
a reći ćeš jednom
kad me sanjiva, po jastuku budeš tražila
zašto nisi izgovorila te reči sada
iz ovih stihova, moju misao izdvojila
shvatila da si, želja, požuda, nada.

Noćas i uvek

Noćas bih te ljubio
ma znaš onako lepo
kao nedavno
glavu bih ti na rame stavio
usne na vrat prislonio
tajno ti ukrao pogled
smislio neku glupost
samo osmeh da ti vidim
rekao nešto divno, setno
da ti oči zasuzim, postidim
a ti da me samo zagrliš
onako meko kako samo ti znaš
da mi poljubcem usne utrneš
stisneš baš onako, toplinu svoju daš
i samo da ćutiš
pustiš da svici noć obasjaju
da ne urekneš, ne slutiš
samo nama da sijaju.