Sećanja

Pitam sećanja, gde sam to bio,
jer u svemu vidim samo naličje
sa kim sam legao, sa kim zore dočekivao
ljubio usne, tudje, nečije.

Jastuci su krili, sećam se
sve one tajne uzdahe u noći
sad sećanjem, krijem svoje osmehe
i molitve onih, kojima neću više doći.

Kroz sećanja, zasluge pripisujem
za sve one mesečine, strastima proživljene
uspomene poljupcima u grudi urezujem
za hvala suzu dajem, za sve one ostavljene.

Sat odkucava nove godine
zamišljeni pogledi, sećanja prizivaju
sad živim nekog, kog volim najviše
uspomene ostavljam, da zauvek snevaju.