Ne znam

Ne znam, šta je pokrenulo osećaje
možda poslednji trzaji izbledelih snova.
Govorio si, kad mi je ćutanje trebalo
ćutao, kad mi je reč značila spas
i opet sam se latio tužnih slova
jer sada me obuzima, taj neki strah
da ću jednog dana, čuti zao glas
život smestiti u dah sveće, pepeo i prah
stajati tužan, u redu, pognute glave
gledati kako zauvek odlaziš, negde daleko
tamo gde te ne mogu dozvati
gde te samo suze i sećanje slave.
Ne prizivam zlo, sve mi je jasno
puno si sebe u mene ugradio
ne želim samo, da mi bude kasno
da mogao sam puno a ništa uradio.