Kiša

Šta se to krije iza pokislog lica
sanjar, romantik, možda boem doveka
ili samo lutka od letvica i žica
okupana kišom, senka čoveka.

Gde je kraj odlutalog pogleda
daljinu sakriva, ova jesenja kiša
svaka kap odgore, kao da nadgleda
da prekrije suzu, uzdah utiša.

Nesta odjednom lice nasmejano
košava hladna, obrisala je tragove
čelo je borama vešto nažvrljano
svaka za neke, ostarele dugove.

Tisina

Guši me ova tišina
šapuću zidovi, da sve će brzo proći
oko mene samo tesška praznina
zatvorena vrata, niko neće doći.

Ne umem da hodam sam po tami
siguran sam, nikad to nisam ni znao
zašto smo tužni, kad smo sami?
ne znam, gde sam pošao, samo gde sam stao.

Mrak se spušta a nema sna
ne želim više sebi, ni dobra jutra
još vina je ostalo, da se pije do dna
ne vidim danas, ne vidim sutra.