Hodao je ćutke niz ulicu dugu.
Ni primetio nije kako kiša pada.
U srcu je nosio samo bol i tugu.
Kuda je pošao, ne zna ni on sada.
Rekla mu je samo neke tužne reči.
Ko utehu praznu, za kraj da podari.
A reči ko dim kad udje u oči.
Peče i boli, za suzu ne mari.
Dala je neki skriveni osmeh.
Pogled skrila od sopstvene laži
Rekla je samo, vidimo se opet!
A on je hodao kao da je traži.
