Ko te zvao

Ko te prizvao, prokletinjo
prikazo tuge i teške suze
na moj prag te osmehom doveo
da život mi otme, srce uze.

Ko te zvao, tugo
sad kad sam radosti željan
molim te idi, ne stoj tu dugo
vrati mi sreću, nje sam žedan.

Ko mi stvara, života jada
jesen mi stavlja, na drvo života
jos koji list njegov, da ulovim sada
dok stablo ne pokrije, zimska lepota.

Ko te doveo sumorna noći
u mraku ovom , hodati ne umem
ostaje samo na počinak poći
pa mogu ko covek tužan da umrem.

Bez reči

Nisam ti rekao, što sam bio tužan
noćima budan zore dočekivao
kafanama prljavim večito dužan
jednu za drugom flašu smirivao.

Nisam ti rekao, što setu sam krio
sklanjao pogled u mračne uglove
nisam onaj vojnik, koji sam bio
ličim na svoje umrle drugove.

Nisam ti rekao, nešto me guši
ogledala odraz sve je iskrivio
čovek po izgledu , starac u duši
života srž, skroz sam potrošio.

Nisam ti rekao, jer plašim se jako
tvoje ćutnje i dodira hladna
zebnja me muči, jutro svako
strasti u noći , ostaćeš gladna.

Kao nevernik, samrtnu veru tražim
novi je dan, novi uzdisaj
svako te jutro pogledom mazim
u noći te opet molim za oproštaj.

Nisam ti rekao ni hvala ni molim
za sve ono što si mi pružila
evo sad ti kažem da puno te volim
moj život, odavno, si zaslužila.