Život

Tragove stopa ostavljam u daljini
jedan po jedan, ko otkucaje srca slažem
starac sedi, umoran od ljudi
korakom svakim, svoje misli lažem.

Samo suzne noći znaju kako je teško
želeti sreću a sa tugom zaspati
i svaki taj korak zvati greško
olovnim nogama životom koračati.

O životu svom, tudjinu se žalim
stidan tuge svoje i svog života
mislima sopstvenu istoriju palim
plamenom gori sva moja lepota.

Mojoj majci

Ti koja si srce rodila pa ga izdala
ista ti bila srećna, pa jadna ostala
svoja vrata i srce zauvek zatvorila
ti jedna, koja se mojom majkom nazvala.

U oči deteta suzu naterala
bednika i samca od čoveka stvorila
da ti, ona koja si nož naoštrila
žarom ludaka nož, mojom kožom vodila.

Srećna li si u svojoj radosti
spavaš li ili te snovi bude
iz daljine zovem te, hej čuješ li
želiš li moje oči jednom da ti sude.

Kleo bih te ali mi srce ne da
ne da zora, majku kleti
noć je svaka, nova moja beda
krv kao vera, se imenom tvojim sveti.

I leći ćeš jednom sa imenom mojim
stajaću mirno kraj postelje tvoje
zadnje sekunde prestaću da brojim
kraj uzglavlja tvog stavljam srce svoje.

Reči

Ne mogu često da ti kažem sve
plaše me tvoji pogledi
ćutim, ne želim reči pogrešne
ćutanje će jednom da mi presudi.

Nekad mi oči samo zasuze
na obrazu nova bora teška
reci joj nešto, ti prokleti baksuze
makar ti reč bila nova greška.

Osuda tudjih večito dobijam
kriv za sve i kriv za ništa
rukama teškim sad oči pokrivam
da ne vide suzu, stvaram skloništa.

Reči ko kidani šavovi stoje
nemaju više pravca i smisla
život mi opet licemeri kroje
a reči ko olovo, grudi su stisla.

Otvaram usta a glas se gubi
ko zaklano pile svoje telo gledam
neka me jednom i ta reč ubi
vreme je konačno da se predam.