Album života

Nezavršene priče, starih albuma
mirišu na izmaglicu zaborava.
Jedva se sećam ljudi i datuma,
davno sam otišao bez reči i pozdrava.

Često me sete pesme i slike
oprost da tražim, za dela, kojima grešim
reka života, svima daje večne prilike
meni bar jednu,miran da usnim, da se utešim.

I sada, kad su prošle godine ludosti
dobra stara pesma, ponekad me seti
albumi stari i slike iz mladosti
osmehom podseća, kako vreme leti.

Svi ćemo jednom sami u postelju leći
sa starih albuma slike, čistićemo dahom
da život je prošao šapatom ćemo reći
albume zatvoriti poslednjim uzdahom.

Više se dani vratiti neće
fotografije stare vreme će izbledeti
još tu za život, nadje se malo sreće
kosa je bela, al srce neće osedeti.

Dodji

Sanjao sam noćas da si bila tu
kao da si stvarno ležala kraj mene
sećam se jutrom, da sam te ljubio u snu
gledao sam budan, naš zgužvan krevet

Skuvao sam jutros, našu kafu za dvoje
nisi bila tu, da zamirišeš mi dan
grlio sam jastuk, majicu i sve što je tvoje
čekao tvoj glas da razbiješ mi san

Još jedan dan mora proći
godina mu, teška, ravna nije
još taj jedan, pa ćeš mi doći
nedostajanja ovog, dosta mi je

Nedostaješ

Znaš li da mi nedostaješ
nisi tu, ali te mogu osetiti.
Nedostaje mi jutrom naša kafa prva
ono kad te grdim što hodaš bosa
nedostaje mi samo malo da te vidim
fališ mi ti, jutarnje brbljanje, razbarušena kosa.

Nedostaje mi ono naše
kad se ruka ukoči ispod tvoga vrata
a ja trpim, skoro da poludim
žao mi, kad si već tako ušuškana
da ne remetim san, ne želim da te budim.

Kreni , dodji, nedostaješ
i ova zima je sad hladnija
čuvam tvoje dve trećine kreveta
i tvoju polovinu jastuka, grejem rukama
čekam tebe ispod našeg ćebeta.

Samo dodji