Živ sam, oče

Živ sam još uvek, ako te zanima
i to što ne pružam ruku, nije slutnja.
Samo se trnja plašim, sa dlanova tvojih
isto kao ta tišina, tvoja ćutnja
zapeče kožu na grudima mojim.

Ne, nemam više ni imena ni prezimena
samo još lik u odrazu, na tebe me seti
da si još zdravo i dobro, čujem od prijatelja
i kao nadam se, da ću te slučajno sresti
u prolazu nekih slučajnih prilika.

Priznajem, nedostaje mi, sve ono nekad
čak i ono kad popiješ, pa grdiš i šta valja
znao si da ćutis i samo me gledaš
sopstvenu tugu, video si u meni
a sada tišinu daješ a reč ne daš.

Zbog ove ćutnje starimo obojica
ja patim zbog istine a zbog čega ti ?
koliko te ranila, u kući, ta prazna stolica
hoćeš li, kao i ja, jednom sebi priznati
tvoj ogledalo života sam ja.
i za uvek to cu i biti.