Ko zna ?

Mislio sam, da je noć strašna
da me spasi, jutro me probudilo.
Skriven od radosti, dan kao kazna
od vukova strepeo, jagnje mi presudilo.

Iz oblaka siva, kišu sam posudio
izčezao tragove teških koraka.
Da sam se bar jednom, ranije usudio
pobeći žurno iz ovoga mraka.

Možda bi jutro, negde me poslalo
odnela Košava, oprale kiše.
Možda sam trebao, možda previše čekao
voleti tebe još jače, još više.

Senke

Igra senki za mojim stolom
nekoliko njih, na večeru došli
na čelu stola ja, sa svojim prestolom
okolo senke, kao prijatelji prošli.

Nemim jezikom ispričasmo se živi
pogledom otkrih, svu svoju tugu
oni samo sede, mirni, ćutljivi
nemaju šta reći, ni hvalu, ni porugu.

Kašika jedna, večeru je poslužila
u tišini stola, glad nahranjena
i ona sama, svojim senkama se družila
vecerom i suzom i ona napunjena.

Ugasio sam svetlo da ispratim goste
na počinak ipak, moram sam poći
hvala što ste bili, iz tuge me podigoste
senke drage, možete i sutra doći.

Kiša

Šta se to krije iza pokislog lica
sanjar, romantik, možda boem doveka
ili samo lutka od letvica i žica
okupana kišom, senka čoveka.

Gde je kraj odlutalog pogleda
daljinu sakriva, ova jesenja kiša
svaka kap odgore, kao da nadgleda
da prekrije suzu, uzdah utiša.

Nesta odjednom lice nasmejano
košava hladna, obrisala je tragove
čelo je borama vešto nažvrljano
svaka za neke, ostarele dugove.

Tisina

Guši me ova tišina
šapuću zidovi, da sve će brzo proći
oko mene samo tesška praznina
zatvorena vrata, niko neće doći.

Ne umem da hodam sam po tami
siguran sam, nikad to nisam ni znao
zašto smo tužni, kad smo sami?
ne znam, gde sam pošao, samo gde sam stao.

Mrak se spušta a nema sna
ne želim više sebi, ni dobra jutra
još vina je ostalo, da se pije do dna
ne vidim danas, ne vidim sutra.

Bez naslova

Ostadoh željan, nekih davnih dana
dobrih ljudi, izgubljenih, zaboravljenih,
drugova, sapatnika, poznatih kafana
pijanih noći, uspavanih, jutrom probudjenih.

Ne pitaj, da li sam željan pesama otpevanih
sećam se suva grla, od stihova starih,
ruku preko ramena, ljudi novih, stranih
mirisa noći, suza zadržanih, stihova poznatih.

Ostadoh praznih ruku, bez zagrljaja
slušam prekore česte, tužan od kajanja
greške neznane, kujem rukama teškim
umoran, bez snage , lica izborana.

Ispadoh zabluda, pogrešnog učenja
ton viška iz loše skrojene pesme,
promašen izbor i razlog kajanja
poslednja kap, napuštene česme.