Micko i Mici

 Bio jedan mačak, Micko su ga zvali.

Opasan i čupav, mačkast sav

grebati je voleo, svi su to znali

kući je dolazio, očerupan, plav.

Znao je Micko gde mačaka ima

brk mu se često smejao zbog toga

namesti krzno bilo leto ili zima

ne bi mu ravna za života svoga.

Naleti Micko jedanput na Mici

predivnu macu iz susedna sela

iskradao se noću, hodao po žici

a ona je samo sedela i prela.

Zaljubi se Micko, u treptaju oka

podvio rep, kandže isekao

dok kažeš miš, eto nam šoka

svoju je Mici oduvek čekao.

Praznina

 Nisam stigao sve da ti kažem

stegle me grudi, izgubih dah.

Ocima crtam figure, da pokažem

kako sam tužan, koliko me strah.

Sledjene ruke ostaše prazne

krik se izgubio negde u daljini.

Rešetke ove, deo su kazne

i zidovi sivi samnom u tišini.

Ulice prljave, prate mi korak

umornih nogu, hodam po kiši.

Ukus u ustima, memljiv i gorak

glasovi ljudi, postaju tiši.

Gresi ko kamen, saviše ledja

živ sam čovek, pogrešiti umem.

Zar te moj pogled, toliko vredja

zažmuriću samo, da legnem i umrem.

Vitez

 

Decembarsko tmurno nebo svira rekvijem još jednom propalom danu.

Nedostaje samo sneg da humku napravi

spomenik vitezu i njegovom snu.

Ratnik je konačno zakopao sjajni oklop

a ordenje je odavno prekrila prašina.

Ne seća se više zakletvi datih

pritiska ga samo tudja taština.

U ogledalu samo ožiljke vidi

i još ga ponos cuva od poraza

te slike u odrazu sada se stidi

prljavih ruku, duše i obraza.

Balasevic 19.02.2021

Skupile se kod očiju, sve moje bore
ovlažile suzom, beskrajne tuge.
Ovaj grad je plačem, vratio ti more
mahnuo mornaru, za puteve duge.

Kraj Miletica ljudi, pesme ti ne broje

tužnim glasom, tiho ih pevamo.

Zbogom veličino, mladosti moje

ostaje samo, da te se secamo.

Ko zna ?

Mislio sam, da je noć strašna
da me spasi, jutro me probudilo.
Skriven od radosti, dan kao kazna
od vukova strepeo, jagnje mi presudilo.

Iz oblaka siva, kišu sam posudio
izčezao tragove teških koraka.
Da sam se bar jednom, ranije usudio
pobeći žurno iz ovoga mraka.

Možda bi jutro, negde me poslalo
odnela Košava, oprale kiše.
Možda sam trebao, možda previše čekao
voleti tebe još jače, još više.

Senke

Igra senki za mojim stolom
nekoliko njih, na večeru došli
na čelu stola ja, sa svojim prestolom
okolo senke, kao prijatelji prošli.

Nemim jezikom ispričasmo se živi
pogledom otkrih, svu svoju tugu
oni samo sede, mirni, ćutljivi
nemaju šta reći, ni hvalu, ni porugu.

Kašika jedna, večeru je poslužila
u tišini stola, glad nahranjena
i ona sama, svojim senkama se družila
vecerom i suzom i ona napunjena.

Ugasio sam svetlo da ispratim goste
na počinak ipak, moram sam poći
hvala što ste bili, iz tuge me podigoste
senke drage, možete i sutra doći.

Kiša

Šta se to krije iza pokislog lica
sanjar, romantik, možda boem doveka
ili samo lutka od letvica i žica
okupana kišom, senka čoveka.

Gde je kraj odlutalog pogleda
daljinu sakriva, ova jesenja kiša
svaka kap odgore, kao da nadgleda
da prekrije suzu, uzdah utiša.

Nesta odjednom lice nasmejano
košava hladna, obrisala je tragove
čelo je borama vešto nažvrljano
svaka za neke, ostarele dugove.