Tu je, došla je

A došla je sa onim njenim očima,
boje neba, boje nekog novog pogleda
kao da je pala odjednom, negde sa svemira
i nekim osmehom , pomalo bezobraznim
zasenila grmljavinu, zabranila kišu
ukrotila divlje vode Dunava
a ja.... ja sam brbljao
prazno, neke reči van pameti, konteksta
u potaji maštao,gledao, te usne sanjao
a ona je pričala, govorila reči bez texta
neke obične teme, stvari o kojima sam maštao
uvlačila se u kožu, milimetar po milimetar
donoseći nemir kojeg sam se plašio
o kojem sam mislio ili se nadao
da je jednom za uvek nestao, otišao
i odneo sve ono što sam pamtio.
Iskrala se u noći, jednim korakom
odnela sa sobom cvet u belom papiru
u ruci mi je samo znak neki ostao
miris latica, ko svetlo u svemiru
i pogledah u njena vrata, zatvorena
zvuk udarca iz misli me prenu
ode u toplinu doma svoga
a meni osta da gledam njen trag
na kiši večernoj posejanu senu
i dvorim želju da je tu a ne samo u snu.