Tužan čovek, nasmejana lica

Tužan čovek, nasmejana lica
Košava hladna, po koži skicira
otiske života i proteklog vremena
izboranog osmeha, sećanje priziva.
I niko neće glasno da pita
odkud sjaja u očima
da li je suza došla, pa skita
od oka do brade, po obrazu
ili je vino u usamljenim noćima
neka misao zarobljena u prolazu.
A hladne ruke od Košave
nervozno stružu jedna o drugu
otekle od zime, kože ispucale
traže toplinu da utihnu tugu.
Usnama ispucalim, traži osećaj
oseća daljinu odseljenih ptica
setno gleda, priziva dodir taj
tužan čovek, nasmejana lica.

Dragi moji

Čeznem draga mati da ti kažem
gde boli, gde su žive rane
da ti pokažem i lakat i koleno
suzu da stisnem, plač da stane
da vidiš šta je sve slomljeno.

A tebe nema, nećeš da čuješ.

Patim dragi oče da ti kažem
šta sam sve tvojim rukama stvorio
moj život kroz reči da bodriš
staru ruku na svojoj glavi poželeo
da me i dalje kroz život vodiš.

A tebe nema, nećeš da staneš.

Želim draga sestro da ti kažem
koliko sam noći zbog tebe probdio
sestrinjsku ljubav da mi priznaš
a sad sam dobio šta sam tražio
i ti si rešila da me izdaš.

A ti si tu, ubijaš sve jače.

Bivši čovek

Ostao mi je samo trag ponosa
fragment muškosti, dignute glave
nestade one vatre i besnog prkosa
odlazi lagano svetlost stare slave.

Nemam daha da pluća ispunim
ni pogleda u oči da smestim
nemam više glasa za pomoć da molim
nestalo je sve čega se setim.

A ostala si  samo ti
i tvoj dlan na mojoj kosi
ostao mi je tvoj pogled čežnjivi
i znanje da te moja tuga nosi.

Ostala si tu kraj mene
bogom ili srećom meni doneta
da čuvaš čoveka što pada i vene
i podižeš iznova, iznova, do veka.

Hvala ti što si jedina tu
što prstima suzu mi brišeš
što vrednuješ ono u dobru i zlu
zbog mene postojiš, za mene dišeš.

Strah od života

Strah me,
kao deteta što plaši mrak
otvorenih očiju, hvatam senke i svetlo
glave pognute, kao krivac, sedim i čekam
ali šta ?!,
da li pravdu ili sud za sve to.
I kao u snu
trčim,pokušavam da pobegnem
okovanih nogu, teških i umornih
hoću da urlam !
ali samo bolno grlo stegnem
a stvarnost mi beži sa očiju snenih
I kada ću stići?
raj, pakao ili neka utopija
vrata čežnje i tuge zatvoriti
postati sebi vredan i bitan
i biti neko , biti ja.

Pijanica

Pitaju me ljudi
zašto pijem toliko
da li je problem ili tuga neka
ili nešto što boli strašno i veliko
neka rana ili suza što čeka

Možda je želja u srcu narasla
za srećom, ljubavi i malo snevanja
osmehom nekim makar i lažnim
kad pogrešno skrenem, malo razumevanja
da se makar i lažno osetim važnim.

Da slomljeno koplje okačim po zidu
bitke i ratove pobedim ili predam
makar jednom u životu pobednik budem
da se pojavi neko, da me nikome ne da
a ne samo da me tuže i da mi sude.

Zato ljudi toliko pijem
svaka je čaša, neka nova suza
i gutljaj teški što grlo steže
pružena ruka, molećivo se pruža
za malo nečega, ljubavi, sreće.

I dalje molim i preklinjem
ovo što zovemo životom proklinjem.

Rastanak

Nisam osetio ni straha ni boli
želju za tobom i trunku kajanja
srce je stalo i prestalo da voli
nestalo je reči i vreme za plakanja.

Nisu me ubile ni tvoje suze
molitve i grehova praštanja
pružene ruke što mole i puze
nemo stajanje, prepuno nadanja.

Želeo sam samo odmah da odeš
šuštanje kiše da sakrije korake
sreću mi ostaviš a tugu poneseš
pustiš da druga rastera oblake.