Tužan čovek, nasmejana lica

Tužan čovek, nasmejana lica
Košava hladna, po koži skicira
otiske života i proteklog vremena
izboranog osmeha, sećanje priziva.
I niko neće glasno da pita
odkud sjaja u očima
da li je suza došla, pa skita
od oka do brade, po obrazu
ili je vino u usamljenim noćima
neka misao zarobljena u prolazu.
A hladne ruke od Košave
nervozno stružu jedna o drugu
otekle od zime, kože ispucale
traže toplinu da utihnu tugu.
Usnama ispucalim, traži osećaj
oseća daljinu odseljenih ptica
setno gleda, priziva dodir taj
tužan čovek, nasmejana lica.