I šta sad

Vraćam se starim mislima
prašnjave, zaturene, hladne
slova tvojih poslednjih reči
još su u pogledu, u obrisima
a topot  stopala, na odlasku
kao krik, uši para, plače, ječi.

A samo  korak je trebalo napraviti
jedna hrabrost i duboki uzdah
i džaba sada godina proživljenih
iskustava svojih i tudjih grešaka
želja me naterala da izgorim
od smehom čoveka bogata, do prosjaka.

I šta i gde i kako sada
bez doma, bez sreće, nade
kula od karata polako se lomi, pada
i kome sad grešan, molitvu da molim
kolena u blatu, stoje krvava
kad jedino znam i umem da volim
iz prašine misli, polako nestaje nada.