To sam samo ja

Nikada nisi volela kiše
krila se od njih u mom ramenu
takmičila se samnom...
ko koga voli jače, više
maštala o nekom mestu, drugom vremenu.

A naše mesto je bila kutija mala
svet, od uzdaha zamagljenih prozora
na prašnjavom staklu, otisci tvojih stopala
slatkasti ukus parfema u ustima
i strast što kida kao poplava.

Volela si nekad i naše razgovore
sa smislom ili često bez njega
smejala se svim mojim glupostima
stavljala znak na zamagljene prozore
igrala se rečima, prstima, pogledima.

Vrati mi nazad sve svoje osmehe
sve one grdnje za moje detinjarije
nedostaješ mi iako si tu, kraj mene
još sam učenik, a godine sve starije
oprosti mi život, tugu i grehe.