Jednom kad odem

Jednom kad odem

neće se desiti baš ništa
možda samo od nekog, uzdah iznudim
pruženu ruku i pozdrav kraj stepeništa
sa osmehom kad prvi korak, poslednijim napravim
sećanja na dane, da probudim.

Jednom kad odem

otići ću negde, do nekoga kraja
početka, tu nikad nije ni bilo
makar to bila, samo ulica kratka
tabla sa nekim precrtanim imenom
i veliko nešto, o čemu se snilo.

Jednom kad odem

sa sobom ću poneti, knjigu sećanja
ostaviti samo, kratku poruku
dve, tri reči na velikom papiru
kao da je nešto bilo i vredno pisanja
eto, da ne bude neznano, da ne pravim bruku
što otiđoh tajno, nasmejan, u miru.

Jednom kad odem

poneću tebe, u džepu svog srca
kad tmina padne, da imam svetlost
u tišini mraka, da mi nešto kuca
uzmeš za ruku, kad snage zatreba
kažeš da voliš, da sve je u redu
budeš moj svitac, što noću svetluca.