Zbunjen zivotom

Ne snalazim se u ovom svetu više
i sve mi više liči na strašnu priču
a samo sam hteo da ne ličimo na naše bivše
ne radimo i ne budemo ono što su oni
da ih pustimo da idu, da nas se više ne tiču.

Da li je sramota vrištati, poput ludaka
licemeri smo i živimo od tuđe prodaje
grlimo ono ,što smo još juče pljuvali
naši smo bivši, svaki dan nas odaje
vešto smo to, do sada samo skrivali.

Ovo je moje izvinjenje
dok izmet pod nosom ne zasmrdi, ne znaš šta je smrad
da ne lažem sebe, nije ovo moje prosvetljenje
samo je teret razmišljanja, na ledjima sad
teškim stihom, tražim iskupljenje.

Naši bivši smo postali
jer oni , na kraju su istinski pobednici
možda ovim, samo krademo deo njihove medalje
da se ne osećamo, kao bedni krivci
krenemo nekud, što dalje i dalje.