Jednoga dana

Jednog dana, možda ti sine
zašto zebnju skrivam, pokrivačem osmeha
krijem pogled, da ne vidiš moj strah
ne primetiš setu, ispod kiselog smeha.

Hoćeš reći da grešim
kad se stidim sebe, što se toliko plašim
ulice kojom si krenula, daleko
sa uzdahom, koji smo zvali samo našim.

Kaži da li je to dobro
što tražim tvoj miris, dok nisi tu
i boli me tvoj odraz zadovoljne žene
što mene nema u tom tvom osmehu.

Jednoga dana, možda ti sine
ono kad ti lagana pesma, potera suza kiše
i ponovo otvoriš, pritvorena vrata
da ipak ja tebe, voleo sam više.

Zbunjen zivotom

Ne snalazim se u ovom svetu više
i sve mi više liči na strašnu priču
a samo sam hteo da ne ličimo na naše bivše
ne radimo i ne budemo ono što su oni
da ih pustimo da idu, da nas se više ne tiču.

Da li je sramota vrištati, poput ludaka
licemeri smo i živimo od tuđe prodaje
grlimo ono ,što smo još juče pljuvali
naši smo bivši, svaki dan nas odaje
vešto smo to, do sada samo skrivali.

Ovo je moje izvinjenje
dok izmet pod nosom ne zasmrdi, ne znaš šta je smrad
da ne lažem sebe, nije ovo moje prosvetljenje
samo je teret razmišljanja, na ledjima sad
teškim stihom, tražim iskupljenje.

Naši bivši smo postali
jer oni , na kraju su istinski pobednici
možda ovim, samo krademo deo njihove medalje
da se ne osećamo, kao bedni krivci
krenemo nekud, što dalje i dalje.