Nedostaješ mi

Ne ostavljaj me ni jedan dan
jer ne znaš kako su dani dugi.
Kako je biti sam i tužan sedeti
kako se ćuti, kako se ludi
i kako je u tišini biti.
Nemoj nestajati,
samo mi nikad nemoj nedostajati
i mada mi se nekad svidja kako ćutiš
samo glas svoj pusti
da znam da si tu, da nećes nestati.
Budi i dalje onaj deo noći
moja tajna , snovima izatkana
nemoj samo nestati, s jutrom otići
budi moja pesma željom ispevana.
Nedostaješ mi,
čak i sada kad si tu
kad na tren samo trepnem
znam kraj mene si u snu
ali ipak, jako mi nedostaješ.

Kad te ne bude bilo

Jednom kad te ne bude bilo,
nestaće i mene.
Ostaće samo ljuštura čoveka,
prazna da vene.
Aura sećanja na nešto što je bilo
svetleće praznim belilom
i biće tu nema i tužna
kao da nešto želi i nekoga čeka.
Tada kad te ne bude bilo
kada putevima tuge budem lutao
prašine tudjih gradova udisao
tražeći obrise tebe u ljudima
raširenih ruku želju iščekivao
samo radi jednog zagrljaja
pogleda nade i očekivanja.

Gledao bez glasa daljinu
čekao , stajao, molio, nadao

Želja

Gledah te jutros dok se budiš
mrštila si obrve zbog jutarnjeg sunca
mazno se licem po jastuku meškoljiš
zamršenu kosu si skidala sa lica
i grdila noć što je kratko trajala
jer nešto si lepo noćas sanjala

Gledah te jutros kako se budiš
zgužvanu postelju tragovi kroje
zadovoljstvo noći kao da prizivaš
na usnama snenim još poljubci stoje
po grudima otiske strasti prikrivaš
a ja se tvom budjenju jako veselim
da dobro ti jutro prvi poželim

Poklon

Moram ti nešto pokloniti
da imaš, kada odeš odavde
kad ostare sećanja i osede uspomene
da imaš nešto što će te setiti
na jednu sreću uz put zaboravljenu
koja sad ne zna kud da krene
Moram ti ostaviti neki trag
pa makar kad te zaboli da pomisliš
tudje gradove kad svojim budeš zvala
ovog grada i ožiljka da se setiš
Možda jednom kad i trag počne da bledi
poželiš ostaviti sve iza sebe
istim putem srce, da tragove ti sledi
vratiš se tamo gde je sve počelo
gde je vreme stalo i čeka tebe.

Moje nešto

I kleknuću, evo sada, pred tobom
kraj nogu ti ponizno pognuti glavu
ne zaslužujem tvoje divne oči
tvoj osmeh i lepu reč
nisam zaradio svu tvoju slavu
niti dostojan tvojih noći
poljubaca i nežnih dodira
pokraj tebe da stojim kao sveća
sačekam kost kao izgladneli pas
i dodir ruke kao milost po kosi
glas kao pružena ruka za spas
a molim za malo ljubavi

Ti i ja

Moje juče zamenih za naše sutra
tek toliko da ne gledam prazninu
pružene ruke vezah za tvoje želje
usnama tvojim, svojima saprah gorčinu
i dalje stojim
čekam da kažeš dal sam biran ili prognan
da pružim taj korak preko linije srca
prestanem biti beskućnik ljubavi
što od jednih do drugih vrata kuca
i čeka da neko otvori, nešto pokloni
a ti se smešiš
znaš da nam usne od istog poljubca boluju
izmičeš vešto svoje ruke i grudi
lošom glumom zavodnice, oči te izdaju
prsti u kosi, pogled što izludi
a reći ćeš jednom
kad me sanjiva, po jastuku budeš tražila
zašto nisi izgovorila te reči sada
iz ovih stihova, moju misao izdvojila
shvatila da si, želja, požuda, nada.

Noćas i uvek

Noćas bih te ljubio
ma znaš onako lepo
kao nedavno
glavu bih ti na rame stavio
usne na vrat prislonio
tajno ti ukrao pogled
smislio neku glupost
samo osmeh da ti vidim
rekao nešto divno, setno
da ti oči zasuzim, postidim
a ti da me samo zagrliš
onako meko kako samo ti znaš
da mi poljubcem usne utrneš
stisneš baš onako, toplinu svoju daš
i samo da ćutiš
pustiš da svici noć obasjaju
da ne urekneš, ne slutiš
samo nama da sijaju.