Gde si ...

pa,gde si ti sad
kiša je, vidiš, i oblaci su sivi
sediš li kod prozora zamagljenoga
jesenju košavu da li čuješ
povija grane, umornih stabala
tihi jecaj vetra, glas što negde živi
ritam srca coveka na vetru usamljenoga
gde si ti, što te nema
znaš li da još uvek slušam huk Dunava
čekam da tvoje ime objavi
da kaže da li si tužna, ili sama
da li stojiš ćutke kraj njegovih obala
kao i ja čekaš da nešto najavi
jesi li tu, ne vidim te
samo po nekad osetim tvoj pogled
opeče po grudima kao poslednje jesenje sunce
iz grudi pustim uzdah, opori, u nedogled
i kao da poslednji odkucaj napravi srce
sa jednom misli u sebi ...... volim te.

Mudrost života

hmmmm, šta je život

obična crtica izmedju dva datuma
tamo negde kraj korovom zaraslog spomenika
urezana u kamenu, radi spomena
sačuvana vremenom, posrnulog ratnika.

I kud prolazimo tom linijom

od jednog do drugog datuma
krunisani vremenom,šibani životom
bolnih udova od dugog puta i vremena
željom opasani, tragamo za lepotom.

I šta kad je nadjemo

šta se desi sa razumom ili maštanjem
većita bitka biti ili ostati
uzeti sreću il živeti s praštanjem
umreti tužan ili srećan opstati.

da li ići ili ostati

odlaskom svojim nekom sreću ugasiti
tražiti pravdanje u učinjenom grehu
novu sveću za sreću upaliti
ili do kraja vremena za snovima žaliti.

Kiše

Dolaze kiše opet
suze neba kao da će opet padati
a moj osmeh za ceo svet
tebi ću opet predati.

Kišu sam počeo voleti
one noći kad smo onako pokisli.
Sećaš se,
kako smo od kapi bežali
kad htedoh te na kiši poljubiti.

Nosio sam ti cvet belog ljiljana
krio ga od tebe i kiše.
Sećaš se,
svog osmeha kad sam ti cvet dao
tamo negde na obali, kraj Dunava.

Te noći sam zavoleo kiše
i svaka nova kap na tebe će me setiti
sutra kad odeš, kad te ne bude više
sa svakom kapi ću te više voleti.

Nedostaješ mi

Ne ostavljaj me ni jedan dan
jer ne znaš kako su dani dugi.
Kako je biti sam i tužan sedeti
kako se ćuti, kako se ludi
i kako je u tišini biti.
Nemoj nestajati,
samo mi nikad nemoj nedostajati
i mada mi se nekad svidja kako ćutiš
samo glas svoj pusti
da znam da si tu, da nećes nestati.
Budi i dalje onaj deo noći
moja tajna , snovima izatkana
nemoj samo nestati, s jutrom otići
budi moja pesma željom ispevana.
Nedostaješ mi,
čak i sada kad si tu
kad na tren samo trepnem
znam kraj mene si u snu
ali ipak, jako mi nedostaješ.

Kad te ne bude bilo

Jednom kad te ne bude bilo,
nestaće i mene.
Ostaće samo ljuštura čoveka,
prazna da vene.
Aura sećanja na nešto što je bilo
svetleće praznim belilom
i biće tu nema i tužna
kao da nešto želi i nekoga čeka.
Tada kad te ne bude bilo
kada putevima tuge budem lutao
prašine tudjih gradova udisao
tražeći obrise tebe u ljudima
raširenih ruku želju iščekivao
samo radi jednog zagrljaja
pogleda nade i očekivanja.

Gledao bez glasa daljinu
čekao , stajao, molio, nadao

Želja

Gledah te jutros dok se budiš
mrštila si obrve zbog jutarnjeg sunca
mazno se licem po jastuku meškoljiš
zamršenu kosu si skidala sa lica
i grdila noć što je kratko trajala
jer nešto si lepo noćas sanjala

Gledah te jutros kako se budiš
zgužvanu postelju tragovi kroje
zadovoljstvo noći kao da prizivaš
na usnama snenim još poljubci stoje
po grudima otiske strasti prikrivaš
a ja se tvom budjenju jako veselim
da dobro ti jutro prvi poželim

Poklon

Moram ti nešto pokloniti
da imaš, kada odeš odavde
kad ostare sećanja i osede uspomene
da imaš nešto što će te setiti
na jednu sreću uz put zaboravljenu
koja sad ne zna kud da krene
Moram ti ostaviti neki trag
pa makar kad te zaboli da pomisliš
tudje gradove kad svojim budeš zvala
ovog grada i ožiljka da se setiš
Možda jednom kad i trag počne da bledi
poželiš ostaviti sve iza sebe
istim putem srce, da tragove ti sledi
vratiš se tamo gde je sve počelo
gde je vreme stalo i čeka tebe.