Ne mozes

Ne možeš mi uzeti
više nego što mogu da dam
a bog mi je svedok
da sve sam dao.
Ne možeš ni priznati sebi
da više od ovoga  ne zasluzuješ
ti si sve što sam znao.
Ne možeš tražiti
srce da izvučem iz grudi
jer davno još, to sam ti dao
nema više ni mene, ni ljudi
sve si sad ti, sve što sam imao.
Možeš sada samo da ćutiš
ćutim i ja jer ne umem da molim
možeš još samo nevolju da slutiš
dao sam sve, sad mogu samo da volim.

To sam samo ja

Nikada nisi volela kiše
krila se od njih u mom ramenu
takmičila se samnom...
ko koga voli jače, više
maštala o nekom mestu, drugom vremenu.

A naše mesto je bila kutija mala
svet, od uzdaha zamagljenih prozora
na prašnjavom staklu, otisci tvojih stopala
slatkasti ukus parfema u ustima
i strast što kida kao poplava.

Volela si nekad i naše razgovore
sa smislom ili često bez njega
smejala se svim mojim glupostima
stavljala znak na zamagljene prozore
igrala se rečima, prstima, pogledima.

Vrati mi nazad sve svoje osmehe
sve one grdnje za moje detinjarije
nedostaješ mi iako si tu, kraj mene
još sam učenik, a godine sve starije
oprosti mi život, tugu i grehe.

I šta sad

Vraćam se starim mislima
prašnjave, zaturene, hladne
slova tvojih poslednjih reči
još su u pogledu, u obrisima
a topot  stopala, na odlasku
kao krik, uši para, plače, ječi.

A samo  korak je trebalo napraviti
jedna hrabrost i duboki uzdah
i džaba sada godina proživljenih
iskustava svojih i tudjih grešaka
želja me naterala da izgorim
od smehom čoveka bogata, do prosjaka.

I šta i gde i kako sada
bez doma, bez sreće, nade
kula od karata polako se lomi, pada
i kome sad grešan, molitvu da molim
kolena u blatu, stoje krvava
kad jedino znam i umem da volim
iz prašine misli, polako nestaje nada.

Nisam tužan

Ne, nisam tužan
samo mi je nešto lice pokvasilo
nisam plakao, ne rade to muskarci
samo mi je nešto u oko upalo
pa je samo zasuzilo, na tren me izdalo
ili je dim cigarete tragove ostavio
a možda, možda ti se samo učinilo.

Nemam zašta tužan biti
popio sam tuge more čitavo
nemam, jer imam zašta živeti
imam jedno sunce malo, crveno
jutrom divno,sneno, čupavo
ne može čovek tužan biti.

Ne moze i ne sme tužan biti
podigni glavu čoveče, muškarčino
najgore je čemerom se noću pokriti
nema tuge, samo osmehom dalje krenuti
ponesi je hrabro na plećima
lako se tuzi pokoriti
teško se sreći dozvati.

Znaš ti dobro

Znaš ti dobro šta bih ja
malo tvoga daha, tu iza uveta
da se šušneš kraj mene onako, ma,znaš
bećarski vrata da zalupiš
ko malo mače da se umiljaš.

A znaš li gde bi tada ja
ugrejao mesto u postelji kraj mene
sakrio od zime, toplim dlanovima
privio te čvrsto tu, kraj sebe
poljubcem te slao novim snovima.

Ma, znaš ti dobro šta bih ja
baš ono tvojega, kad se probudiš
kad zamirišeš na zimsko jutro
uvek topla i nežna sva
meda od snenih usana ponudiš.

A znaš li gde bih tada bio ja
plovio talasom tvojih bedara
upijao usnama jutro tvojih obraza
čuvao vatru tvojih nedara.

Znaš ti dobro šta bih ja
videti zoru u tvojim očima
iskru sunca kad se probudim
ukusa poljubca što osta u noćima
za novim do večeri da izludim.

Znaš ti dobro šta bih ja
tebe kraj sebe, za uvek.

Nema tuge

Nisam tužan,
kad pogledom odem nekud u daljinu
samo slušam odkucaje dana
osluškujem skrivene zvukove,
tražim mir, daleku tišinu.

I ne pitaj me
zašto te često, nemo gledam
pogledom upijam svaku tvoju sitnicu
Ne pitaj...
šta ja to vidim na tvome licu
zašto ti kažem, da nikom te ne dam
kako to vidim setu u tebi
i znam da onog juče plašiš se ti
od neznanog sutra strahujem ja.

I to što kradem oblake mutne
ne znači, da se plašim mraka
pa kao tražim svetlo u sred tame
i teram neke crne slutnje
jer samo, možda volim taj zvuk kiše
ili sam samo žedan, ili maštam.

Ne traži objašnjenja
zašto te  milujem po kosi
ćutke, jako te privijam na grudi
i kako to da stalno osmeh me nosi
kad nam je teško, do smejanja nije
po nekad slažem, kao sve je u redu
jer možda jeste a možda i nije
sve to nije bitno, nisam tužan
volim te,lepo mi je.

Andjeo

Jedan andjeo
ti, kao najlepša igračka
ona šarena, mila, nasmejana
od nekuda, meni poslata
ili doneta, ili samo stvorena
našla se tu na grudima.
Kao lutkica plišana
ona prva, jedina, dečije voljena
ljubomorno od drugih čuvana
sakrivena pod rukama željnim
čvrsto zagrljena, moja, zaspala.
Jedan moj andjeo
ti, kao najlepša pesma ispevana
krilima nebo zagrlila
mojim se maštama ušuškala
našla se tu na grudima, zaspala.