Sebe još tražim

Tražio sam sreću, ubila me tuga
sudili mi ljudi, zli i prljavi
koristili kao brata, ljubav i druga
oko mene rešetke stavili, zaključali.

Tražio sam ljubav, ubi me samoća
ljubavnih se kapi još nisam napio
samo je obraze šibala tuđa strogoća
kažnjen za nešto, što sam nevin razbio.

Tražio sam mir, a ratove vodio
iscepane zastave,sad na bojištu stojim
eh, kad bi se samo ponovo rodio
pobedničke bitke, konačno da brojim.

Tražio sam sebe, stranca pronašao
velik je on sada, u očima mojim
već godina imam, a nisam se snašao
život ovakav, teško zovem svojim.

Tražio sam vreme, a sad godine nižem
čekam da mi pesak iz sata istekne
gledam iza sebe,  nikuda ne stižem
sudbinu još tražim, neko da mi prorekne.

Oprostio sam

Oprostio sam, al ti meni nisi
moj oproštaj neka ti bude kazna
nisi me ni pitala, kako si i skim si
ostala si tamo, usamljena, prazna.

Oprostio sam al zaboravio nisam
zaborav je luksuz koji nećeš imati
da, dobro sam i znam sa kim sam
nov sam čovek , ti to nećeš videti.

Praštam , jer želim ići dalje
starost će lagano preko tebe preći
vreme će i zaborav, činiti sve manje
ostaće u srcu samo,izgovorene reči.

Knjiga za prijatelja

Neko će jednom, moje pesme čitati
jednom sa suzom, jednom sa smehom
sebe tu naći, za sebe se upitati
isti li sam, kao taj pesnik
živim li istim njegovim grehom.

Čitaće neko, kako je voleo
i to kako je nekad voljen bio
kolike je samo ljubavi preboleo
za koju cenu je život prodavao
zbog koga se smejao, tugovao, pio.

Kad sklopi knjigu na poslednjoj strani
shvatiće ko je bio taj pesnik
i sta ga to povredi, muči i rani
kako je nastao čovek u pesmi
večiti sanjar, od ljubavi bolesnik.

Kroz prozor kad pogleda, dok padaju kiše
pesnika videće kroz noćnu izmaglicu
na njemu sem kiše, nema tuge više
samo mu osmeh novo lice kvasi
ponosno hoda niz mokru ulicu.

Novi početak

Jednom sam jednima bio prvi
često drugima treći bio
nekome samo četvrti ili peti
želeo ljubav, sreću snio.

Bojim sad lice novom bojom
nestaje polako starac sedi
jesenju zoru sad zovem svojom
prošlost u noći, sve više bledi.

Protekli život u kofere slažem
na raskršću stojim osmehnuta lica
ne želim više sebe da lažem
zovu me prolazi novih ulica.

Hajmo po jednu za novi početak
za vas tužne po jednu ili više
moj život je meni jedini imetak
hoću sad sreće, sve više i više.

Život

Tragove stopa ostavljam u daljini
jedan po jedan, ko otkucaje srca slažem
starac sedi, umoran od ljudi
korakom svakim, svoje misli lažem.

Samo suzne noći znaju kako je teško
želeti sreću a sa tugom zaspati
i svaki taj korak zvati greško
olovnim nogama životom koračati.

O životu svom, tudjinu se žalim
stidan tuge svoje i svog života
mislima sopstvenu istoriju palim
plamenom gori sva moja lepota.

Mojoj majci

Ti koja si srce rodila pa ga izdala
ista ti bila srećna, pa jadna ostala
svoja vrata i srce zauvek zatvorila
ti jedna, koja se mojom majkom nazvala.

U oči deteta suzu naterala
bednika i samca od čoveka stvorila
da ti, ona koja si nož naoštrila
žarom ludaka nož, mojom kožom vodila.

Srećna li si u svojoj radosti
spavaš li ili te snovi bude
iz daljine zovem te, hej čuješ li
želiš li moje oči jednom da ti sude.

Kleo bih te ali mi srce ne da
ne da zora, majku kleti
noć je svaka, nova moja beda
krv kao vera, se imenom tvojim sveti.

I leći ćeš jednom sa imenom mojim
stajaću mirno kraj postelje tvoje
zadnje sekunde prestaću da brojim
kraj uzglavlja tvog stavljam srce svoje.

Reči

Ne mogu često da ti kažem sve
plaše me tvoji pogledi
ćutim, ne želim reči pogrešne
ćutanje će jednom da mi presudi.

Nekad mi oči samo zasuze
na obrazu nova bora teška
reci joj nešto, ti prokleti baksuze
makar ti reč bila nova greška.

Osuda tudjih večito dobijam
kriv za sve i kriv za ništa
rukama teškim sad oči pokrivam
da ne vide suzu, stvaram skloništa.

Reči ko kidani šavovi stoje
nemaju više pravca i smisla
život mi opet licemeri kroje
a reči ko olovo, grudi su stisla.

Otvaram usta a glas se gubi
ko zaklano pile svoje telo gledam
neka me jednom i ta reč ubi
vreme je konačno da se predam.