Živ sam, oče

Živ sam još uvek, ako te zanima
i to što ne pružam ruku, nije slutnja.
Samo se trnja plašim, sa dlanova tvojih
isto kao ta tišina, tvoja ćutnja
zapeče kožu na grudima mojim.

Ne, nemam više ni imena ni prezimena
samo još lik u odrazu, na tebe me seti
da si još zdravo i dobro, čujem od prijatelja
i kao nadam se, da ću te slučajno sresti
u prolazu nekih slučajnih prilika.

Priznajem, nedostaje mi, sve ono nekad
čak i ono kad popiješ, pa grdiš i šta valja
znao si da ćutis i samo me gledaš
sopstvenu tugu, video si u meni
a sada tišinu daješ a reč ne daš.

Zbog ove ćutnje starimo obojica
ja patim zbog istine a zbog čega ti ?
koliko te ranila, u kući, ta prazna stolica
hoćeš li, kao i ja, jednom sebi priznati
tvoj ogledalo života sam ja.
i za uvek to cu i biti.

Krivi za život

Mi kao da smo svakome, po nešto krivi
lutamo od mogu ja to, do želim presto
pitamo se, šta je razlog što smo živi
gde smo u svemu ovome, gde nam je mesto.

Ljubavi gladni, nove greške pravimo
pogrešni ljudi, život nam popiše
u ruci srce držimo, gde da ga stavimo
ko će dobrotu ovu, jednom da zapiše.

Pameti luda , život ti je greška
prohodali jesmo, al koračat ne znamo
dugačak je put od suza do smeška
bez ikakvog plana, lutamo samo.

Oprostili smo dužnicima svojim
više nemamo snage da praštamo
samo jednom da nešto, nazovemo svojim
da ne bude važno, jel stvarno il maštamo.

Godine

Godina je mnogo, ova glava složila
svih da se setim, neću ni da se trudim
nekad beše bitno samo sa kim ću leći
danas samo brinem skim ću da se budim.

Godine protekle kad mislima otvaram
mnogo su mi lepog od života dale
radoznala budućnost maštu golica
nisu se ove ruke još predale.

Još stotina čaša trebalo bi podići
na zdravlje svima po neku popiti
djavolu nek ide sva bol i tuga
jednom živim , neću se ponovo roditi.

Evo ruke za one što žele
čašu samnom do dna ispiti
osmehom poraziti sve jade i tuge
ponosno životom napred hoditi.

Album života

Nezavršene priče, starih albuma
mirišu na izmaglicu zaborava.
Jedva se sećam ljudi i datuma,
davno sam otišao bez reči i pozdrava.

Često me sete pesme i slike
oprost da tražim, za dela, kojima grešim
reka života, svima daje večne prilike
meni bar jednu,miran da usnim, da se utešim.

I sada, kad su prošle godine ludosti
dobra stara pesma, ponekad me seti
albumi stari i slike iz mladosti
osmehom podseća, kako vreme leti.

Svi ćemo jednom sami u postelju leći
sa starih albuma slike, čistićemo dahom
da život je prošao šapatom ćemo reći
albume zatvoriti poslednjim uzdahom.

Više se dani vratiti neće
fotografije stare vreme će izbledeti
još tu za život, nadje se malo sreće
kosa je bela, al srce neće osedeti.

Dodji

Sanjao sam noćas da si bila tu
kao da si stvarno ležala kraj mene
sećam se jutrom, da sam te ljubio u snu
gledao sam budan, naš zgužvan krevet

Skuvao sam jutros, našu kafu za dvoje
nisi bila tu, da zamirišeš mi dan
grlio sam jastuk, majicu i sve što je tvoje
čekao tvoj glas da razbiješ mi san

Još jedan dan mora proći
godina mu, teška, ravna nije
još taj jedan, pa ćeš mi doći
nedostajanja ovog, dosta mi je

Nedostaješ

Znaš li da mi nedostaješ
nisi tu, ali te mogu osetiti.
Nedostaje mi jutrom naša kafa prva
ono kad te grdim što hodaš bosa
nedostaje mi samo malo da te vidim
fališ mi ti, jutarnje brbljanje, razbarušena kosa.

Nedostaje mi ono naše
kad se ruka ukoči ispod tvoga vrata
a ja trpim, skoro da poludim
žao mi, kad si već tako ušuškana
da ne remetim san, ne želim da te budim.

Kreni , dodji, nedostaješ
i ova zima je sad hladnija
čuvam tvoje dve trećine kreveta
i tvoju polovinu jastuka, grejem rukama
čekam tebe ispod našeg ćebeta.

Samo dodji

Sebe još tražim

Tražio sam sreću, ubila me tuga
sudili mi ljudi, zli i prljavi
koristili kao brata, ljubav i druga
oko mene rešetke stavili, zaključali.

Tražio sam ljubav, ubi me samoća
ljubavnih se kapi još nisam napio
samo je obraze šibala tuđa strogoća
kažnjen za nešto, što sam nevin razbio.

Tražio sam mir, a ratove vodio
iscepane zastave,sad na bojištu stojim
eh, kad bi se samo ponovo rodio
pobedničke bitke, konačno da brojim.

Tražio sam sebe, stranca pronašao
velik je on sada, u očima mojim
već godina imam, a nisam se snašao
život ovakav, teško zovem svojim.

Tražio sam vreme, a sad godine nižem
čekam da mi pesak iz sata istekne
gledam iza sebe,  nikuda ne stižem
sudbinu još tražim, neko da mi prorekne.