Ne marim

Ta ne marim
što si otišla sa prvim januarskim košavama
obukla samo kaput i rekla, aj zdravo
ne marim
i što si me ostavila za tobom blesava
što mi sve to, nije bilo baš pravo

Ej, ne marim i prošlo me, znadeš
sad s osmehoh sedim kraj Dunava
nećeš više moj osmeh da kradeš
i briga da li si sad sama

Ej, ta ne marim, al stvarno
s pendžera na tvoju stranu ne gledam
i sve mi je to sad nekako baš davno
čekam to proleće, da se Dunavu predam

Da krenem opet sa štapom u ruci
da mislim samo na reku i pecanje
tebe u kutiju sreće zavučem
i ostavim jedno divno sećanje

ej..... ne marim

Znala si sve to

Znala si ti dobro ko sam ja
onaj koji te često u mislima
noću ušuška i pokrije, da te sačuva
i kad ti je zima dahom te ugreje
nosić crveni, pod svoj vrat stavi
sakrije ga od snega,noćas što veje

Znala si ti da sam samo onaj
kome  puno baš sada nedostaješ
na prozoru broji pahulje snega
što kao za inat ne prestaje
i samo misli gde si sada ti
i da li ces se ikad vratiti

Znala si i da sam azbuku naučio
samo do slova  tvoga imena
nisam hteo dalje jer skroz je nebitno
i sa osmehom svako slovo brzo brojao
da stignem do tog tako posebnog
sto sam u ovo srce zauvek urezao

Na kraju znala si, sve to, al` ipak
džaba je bilo što sam na mapama
gledao obrise tvoje kuće i ulice
sanjao da ćeš iz tih obrisa izaći
samo na tren da vidim ti lice
samo još jednom i nikada više

Volim te

volim te
Mislila si da ću prestati
poreći obećanja, koja smo davali
mastilo zakletvi, suzom razmrljati
da se ne vidi u čega smo se zakleli

volim te
I sam sam mislio da će vremenom nestati
ta širina koja nas je vezivala
da od nas ni traga neće ostati
u duše se uvući praznina

Varaš se da će vreme sve odneti
zaludno se trudim iz krvi da te izbacim
da hodam bez snova o tebi
bar jedne noći sa mirom da zaspim.

Sećanje na tebe

Ime tvoje mi sad zvuči kao odjek
kao deo nekog ludog pamćenja
kao san i kao eho nečeg
samo scena, jednog divnog sećanja

I tvoj lik mi je sada tako dalek
a  pogled kao jeza iz ljubavne pesme
zatičem sebe da sanjam taj osmeh
i stidim se toga jer znam da se ne sme

A suzu mi uvek istera tvoj glas
dok pišem ove teške, tužne rime
kao da tražim u tvom glasu taj spas
u dodiru toplinu u sred ove zime

Tvoju senku čekam, da ukradem
da poderem haljine makar njoj
kad tebe već nemam
neka zameni senka sve te moje nade
da imam te čak i kad te snevam
utolim glad i želju za tobom.

Bez stihova

Baš onoga dana kad si otišla
nestali sa tobom su i moji stihovi
i sve što sam pisao, bila su  tugovanja
starih pesama, prokleti duhovi

Baš tog dana kada si nestala
ostadoh nem, olovke otupele
i sva ona inspiracija tada je prestala
prazan papir i ruke drhtave

Još uvek se pitam zašto si otišla
da li zbog tuge u mojim rimama
ili si se samo u stihove uselila
ostala zauvek u tužnim pesmama.

Lagala si

Lagala si da smem slobodno da letim
da pružim krila i dotaknem beskraj
sakrila si da mogu da osetim
kakvog je ukusa novog sunca sjaj

Ćutala si kad sam poleteo
kad sam prvi put ravnicu preleteo
dotakao beskraj svojim krilom
nazvao te svojim životom, svojom milom

Pusti me sada slobodno da letim
preko divnih vojvodjanskih njiva
neka ravnica podamnom se pruži
da osetim dah Košave ispod svojih krila
pogledom prekrijem Dunav što zasuzi

Oslobodi me jarma sa umornih pera
neka zatrepte silom i vazduh preseku
lepet krila oblake crne nek otera
da ponovo osetim ravnicu i reku

Samo me pusti da budem slobodan.

Bez razloga

Imao sam priliku da te sretnem
u nekoj gužvi, neke male, uzane ulice
pogledam ka tebi,i od straha trepnem
pa zbunim se kad pogled ti ulovim  

Kao drugom ulicom da tada sam krenuo
bez dobrog razloga, kao tuda sam pošao
i baš kao namerno da sam skrenuo
da te ne bih u masi ljudi pronašao

Da ne sretnem te oči najlepše
od pogleda tvog da se ne postidim
i spustim glavu kada se osmehneš
osetim nemir kada te vidim.