Jesen

Budan sam već neko vreme
sad prezirem svoj prespavani san
zavidan vama, nosim svoje breme
na pragu kraja, gledam novi dan.

Bacam sa sebe teške reči i bruke
od onih što juče još zvah svojim
ostalo mi još samo da spustim ruke
prestadoh mučke udarce da brojim.

Ogledalo duše, prljaju mi kiše
jesenja košava, prošara mi lice
stojim na kiši, jer nemam kud više
moj dom su ove kišne ulice.

Ostajte mi i dalje tako srećni
učite od onog što uvek pravi greške
popijte još jednu za život večni
ja polako koračam u daljinu peške.

Ko sam

Stepenice života strme su i teške
ne vidim im kraja ni početka
hodam njima, brojim svoje greške
svaki stepenik, nova želja neka.

Gde sam ja to i ko je sve kraj mene
sa kime se smejem i ko gleda kad patim
i zašto uopšte pišem tužne pesme
kome za tugu račun da naplatim.

Ne osetim više ni smeha ni bola
čaša mi postaje najbolji drug
oprosti što sam pljačljiv po malo
život, budala, često je surov i dug.

Delujem ko vernik pognute glave
još samo ruke da sklopim, prokleti grešnik
želeo bih biti deo nečije slave
a ne samo ovih tužnih stihova pesnik.

Nisam više onaj isti

Nisam više onaj isti
ništa danas nije kao pre
nemojte mi još i život oduzeti
još njega imam, uzeto je sve.

Postalo je sve baš svejedno
slušam stare potrošene melodije
stihovi o nečemu što je možda vredno
meni su samo života parodije.

Koga da tužim što je život prevara
često mi dodje da krikom grudi ubijem
dosta mi je sebičnjaka i licemera
koliko para treba, zivot nazad da dobijem.

Bedniče,sotono, gde treba da podpišem
da budem isti kao ti, truo i zao
tudje reči mi ne daju da dišem
ne želim više da mi ljudi bude žao.

Doterah se do prosjaka, osećaji beže
stepenice ka nebu na radiju sviraju
svi oko mene laju, grebu i reže
u srce otrovne zube zarivaju.

Uvek nekome nešto dužan
nisam ljut, samo sam tužan.

Jednoga dana

Jednog dana me više neće biti
postaću linija između dva datuma
kopile života, prestaće živeti
zvučati neće, izlizana struna.

Jednoga dana samo ću stati
osmeha dati, svima redom
deo zvezda jednom ću postati
opran ko linija crtana kredom.

Jednoga dana ko će zaplakati
dal` ti majko ili ti ženo i ljubavi
šaku zemlje grobu, ponizno baciti
nad svećom u mraku tugu što slavi.

Jadnoga dana o meni će reći
celoga života tužan je bio
šta mu je bilo neko će pitati
zaluda sreću samo je snio.