Jesen

Budan sam već neko vreme
sad prezirem svoj prespavani san
zavidan vama, nosim svoje breme
na pragu kraja, gledam novi dan.

Bacam sa sebe teške reči i bruke
od onih što juče još zvah svojim
ostalo mi još samo da spustim ruke
prestadoh mučke udarce da brojim.

Ogledalo duše, prljaju mi kiše
jesenja košava, prošara mi lice
stojim na kiši, jer nemam kud više
moj dom su ove kišne ulice.

Ostajte mi i dalje tako srećni
učite od onog što uvek pravi greške
popijte još jednu za život večni
ja polako koračam u daljinu peške.