Ko sam

Stepenice života strme su i teške
ne vidim im kraja ni početka
hodam njima, brojim svoje greške
svaki stepenik, nova želja neka.

Gde sam ja to i ko je sve kraj mene
sa kime se smejem i ko gleda kad patim
i zašto uopšte pišem tužne pesme
kome za tugu račun da naplatim.

Ne osetim više ni smeha ni bola
čaša mi postaje najbolji drug
oprosti što sam pljačljiv po malo
život, budala, često je surov i dug.

Delujem ko vernik pognute glave
još samo ruke da sklopim, prokleti grešnik
želeo bih biti deo nečije slave
a ne samo ovih tužnih stihova pesnik.