Sećanje na tebe

Ime tvoje mi sad zvuči kao odjek
kao deo nekog ludog pamćenja
kao san i kao eho nečeg
samo scena, jednog divnog sećanja

I tvoj lik mi je sada tako dalek
a  pogled kao jeza iz ljubavne pesme
zatičem sebe da sanjam taj osmeh
i stidim se toga jer znam da se ne sme

A suzu mi uvek istera tvoj glas
dok pišem ove teške, tužne rime
kao da tražim u tvom glasu taj spas
u dodiru toplinu u sred ove zime

Tvoju senku čekam, da ukradem
da poderem haljine makar njoj
kad tebe već nemam
neka zameni senka sve te moje nade
da imam te čak i kad te snevam
utolim glad i želju za tobom.

Bez stihova

Baš onoga dana kad si otišla
nestali sa tobom su i moji stihovi
i sve što sam pisao, bila su  tugovanja
starih pesama, prokleti duhovi

Baš tog dana kada si nestala
ostadoh nem, olovke otupele
i sva ona inspiracija tada je prestala
prazan papir i ruke drhtave

Još uvek se pitam zašto si otišla
da li zbog tuge u mojim rimama
ili si se samo u stihove uselila
ostala zauvek u tužnim pesmama.

Lagala si

Lagala si da smem slobodno da letim
da pružim krila i dotaknem beskraj
sakrila si da mogu da osetim
kakvog je ukusa novog sunca sjaj

Ćutala si kad sam poleteo
kad sam prvi put ravnicu preleteo
dotakao beskraj svojim krilom
nazvao te svojim životom, svojom milom

Pusti me sada slobodno da letim
preko divnih vojvodjanskih njiva
neka ravnica podamnom se pruži
da osetim dah Košave ispod svojih krila
pogledom prekrijem Dunav što zasuzi

Oslobodi me jarma sa umornih pera
neka zatrepte silom i vazduh preseku
lepet krila oblake crne nek otera
da ponovo osetim ravnicu i reku

Samo me pusti da budem slobodan.

Bez razloga

Imao sam priliku da te sretnem
u nekoj gužvi, neke male, uzane ulice
pogledam ka tebi,i od straha trepnem
pa zbunim se kad pogled ti ulovim  

Kao drugom ulicom da tada sam krenuo
bez dobrog razloga, kao tuda sam pošao
i baš kao namerno da sam skrenuo
da te ne bih u masi ljudi pronašao

Da ne sretnem te oči najlepše
od pogleda tvog da se ne postidim
i spustim glavu kada se osmehneš
osetim nemir kada te vidim.

Uspomene

Negde uz trošni put
kraj oronulih, starih drvoreda
ostavio sam svoje  uspomene
da kisnu i žednu u isto vreme
patnjom mučenika,uvek da podsecaju
na jedno vreme i jednu zimu
tužnu ljubav ko teško breme
dvoje ljudi koji snove sanjaju
jedno ostrvo na dalekom moru
srećno budjenje u zagrljaju
i snove koji se ne ostvaruju.

Zaspao sam

Zaspao sam kada si otišla
mirno i sa nekim čudnim osmehom
suza i tuga me nekako zaobišla
kao osećaj da sam se izvukao sa grehom

Zaspao sam i nisam sanjao
prošlost je ostala upravo to
snove bez sna možda sam poželeo
brisati vreme, i sve što je značilo

Zaspao sam, nemoj mi više smetati
samo me pokrij, pre nego vrata zatvoriš
koračaj tiho, nemoj se okretati
i nemoj se truditi da me probudiš.

Ulični svirač

Kao izbačeni slepi putnik
na raskršću stojim
masku starog svirača na lice nameštam
u ruci držim povez tužnih uspomena
prolaznike pesmama starim zasmevam

Pahulje snega padaju po licu
da je svaka novčić, koliko  sreće bi bilo
ostarelom  rukom diram hladnu žicu
a prolaze ljudi sa rukama u džepu
i niko ni banku putniku da baci

Olinjali kaput ni zimu ne drži
i sve me ove pesme zagrejati neće
pahulje ko novčiće sam prestao da brojim
pesmama tužnim tražim deo sreće