Bez naslova

Ostadoh željan, nekih davnih dana
dobrih ljudi, izgubljenih, zaboravljenih,
drugova, sapatnika, poznatih kafana
pijanih noći, uspavanih, jutrom probudjenih.

Ne pitaj, da li sam željan pesama otpevanih
sećam se suva grla, od stihova starih,
ruku preko ramena, ljudi novih, stranih
mirisa noći, suza zadržanih, stihova poznatih.

Ostadoh praznih ruku, bez zagrljaja
slušam prekore česte, tužan od kajanja
greške neznane, kujem rukama teškim
umoran, bez snage , lica izborana.

Ispadoh zabluda, pogrešnog učenja
ton viška iz loše skrojene pesme,
promašen izbor i razlog kajanja
poslednja kap, napuštene česme.

Nedostajanje

Idite, idite svi tamo gde vam je sreća
za vama ću polako vrata zatvoriti
na kraju, još će samo uspomena da me seća
da jednom, bio sam života kralj
neko ko je znao nebo srcem pokriti.

Starim ja, stare moje čežnje
svaki ožiljak ima neku posvetu
zapisi na koži dolaze sve češće
nedostajanje oči, ponekad orosi
te kapi na kozi, otvore novu poruku

Fale mi reči da izrazim bes i žalost
nedostaju mi pokreti da prikažem veličinu
tražim taj osmeh, da pokažem radost
smehom kao mačem, da ubijem gorčinu.

Zato udaram i vičem
a život, kao da ima neke preče stvari
da mi je samo komad samoće, da urličem
dok glasa još imam, dok i on ne ostari.

Ne znam

Ne znam, šta je pokrenulo osećaje
možda poslednji trzaji izbledelih snova.
Govorio si, kad mi je ćutanje trebalo
ćutao, kad mi je reč značila spas
i opet sam se latio tužnih slova
jer sada me obuzima, taj neki strah
da ću jednog dana, čuti zao glas
život smestiti u dah sveće, pepeo i prah
stajati tužan, u redu, pognute glave
gledati kako zauvek odlaziš, negde daleko
tamo gde te ne mogu dozvati
gde te samo suze i sećanje slave.
Ne prizivam zlo, sve mi je jasno
puno si sebe u mene ugradio
ne želim samo, da mi bude kasno
da mogao sam puno a ništa uradio.

Jednoga dana

Jednog dana, možda ti sine
zašto zebnju skrivam, pokrivačem osmeha
krijem pogled, da ne vidiš moj strah
ne primetiš setu, ispod kiselog smeha.

Hoćeš reći da grešim
kad se stidim sebe, što se toliko plašim
ulice kojom si krenula, daleko
sa uzdahom, koji smo zvali samo našim.

Kaži da li je to dobro
što tražim tvoj miris, dok nisi tu
i boli me tvoj odraz zadovoljne žene
što mene nema u tom tvom osmehu.

Jednoga dana, možda ti sine
ono kad ti lagana pesma, potera suza kiše
i ponovo otvoriš, pritvorena vrata
da ipak ja tebe, voleo sam više.

Zbunjen zivotom

Ne snalazim se u ovom svetu više
i sve mi više liči na strašnu priču
a samo sam hteo da ne ličimo na naše bivše
ne radimo i ne budemo ono što su oni
da ih pustimo da idu, da nas se više ne tiču.

Da li je sramota vrištati, poput ludaka
licemeri smo i živimo od tuđe prodaje
grlimo ono ,što smo još juče pljuvali
naši smo bivši, svaki dan nas odaje
vešto smo to, do sada samo skrivali.

Ovo je moje izvinjenje
dok izmet pod nosom ne zasmrdi, ne znaš šta je smrad
da ne lažem sebe, nije ovo moje prosvetljenje
samo je teret razmišljanja, na ledjima sad
teškim stihom, tražim iskupljenje.

Naši bivši smo postali
jer oni , na kraju su istinski pobednici
možda ovim, samo krademo deo njihove medalje
da se ne osećamo, kao bedni krivci
krenemo nekud, što dalje i dalje.

Jednom kad odem

Jednom kad odem

neće se desiti baš ništa
možda samo od nekog, uzdah iznudim
pruženu ruku i pozdrav kraj stepeništa
sa osmehom kad prvi korak, poslednijim napravim
sećanja na dane, da probudim.

Jednom kad odem

otići ću negde, do nekoga kraja
početka, tu nikad nije ni bilo
makar to bila, samo ulica kratka
tabla sa nekim precrtanim imenom
i veliko nešto, o čemu se snilo.

Jednom kad odem

sa sobom ću poneti, knjigu sećanja
ostaviti samo, kratku poruku
dve, tri reči na velikom papiru
kao da je nešto bilo i vredno pisanja
eto, da ne bude neznano, da ne pravim bruku
što otiđoh tajno, nasmejan, u miru.

Jednom kad odem

poneću tebe, u džepu svog srca
kad tmina padne, da imam svetlost
u tišini mraka, da mi nešto kuca
uzmeš za ruku, kad snage zatreba
kažeš da voliš, da sve je u redu
budeš moj svitac, što noću svetluca.

Zbogom

Vidim da me tražite, duhovi prošlosti
odaje vas smrad zlobe i licemerja
virite iza uglova, tražite slabosti
skriveni iza plašta, prostote, praznoverja.

Skriven sam dobro , vi moji pogrešni
vešto hodim stazama, kojim se krećete
smejem se vama, koji ste još grešni
vi, što se desnom krstite, a levom sečete.

Ne praštam više, jer sve sam oprostio
svaki vaš osmeh, dodir i spas
mnogo vam dadoh, ali puno sam i dobio
idem za drumom, daleko od vas.

Hvala za reči, ćutnje i dela
zaloge brišem, za nove dugove
možda i niste ono, što je sudbina htela
tražiću svetom, neke nove drugove.

Ostajte zbogom i vi iste, moje krvi
pola veka, zubima, kidate mi vene
nisam vam poslednji i nisam ni prvi
toliko od života, toliko od mene.