Ne znam

Ne znam, šta je pokrenulo osećaje
možda poslednji trzaji izbledelih snova.
Govorio si, kad mi je ćutanje trebalo
ćutao, kad mi je reč značila spas
i opet sam se latio tužnih slova
jer sada me obuzima, taj neki strah
da ću jednog dana, čuti zao glas
život smestiti u dah sveće, pepeo i prah
stajati tužan, u redu, pognute glave
gledati kako zauvek odlaziš, negde daleko
tamo gde te ne mogu dozvati
gde te samo suze i sećanje slave.
Ne prizivam zlo, sve mi je jasno
puno si sebe u mene ugradio
ne želim samo, da mi bude kasno
da mogao sam puno a ništa uradio.

Jednoga dana

Jednog dana, možda ti sine
zašto zebnju skrivam, pokrivačem osmeha
krijem pogled, da ne vidiš moj strah
ne primetiš setu, ispod kiselog smeha.

Hoćeš reći da grešim
kad se stidim sebe, što se toliko plašim
ulice kojom si krenula, daleko
sa uzdahom, koji smo zvali samo našim.

Kaži da li je to dobro
što tražim tvoj miris, dok nisi tu
i boli me tvoj odraz zadovoljne žene
što mene nema u tom tvom osmehu.

Jednoga dana, možda ti sine
ono kad ti lagana pesma, potera suza kiše
i ponovo otvoriš, pritvorena vrata
da ipak ja tebe, voleo sam više.

Zbunjen zivotom

Ne snalazim se u ovom svetu više
i sve mi više liči na strašnu priču
a samo sam hteo da ne ličimo na naše bivše
ne radimo i ne budemo ono što su oni
da ih pustimo da idu, da nas se više ne tiču.

Da li je sramota vrištati, poput ludaka
licemeri smo i živimo od tuđe prodaje
grlimo ono ,što smo još juče pljuvali
naši smo bivši, svaki dan nas odaje
vešto smo to, do sada samo skrivali.

Ovo je moje izvinjenje
dok izmet pod nosom ne zasmrdi, ne znaš šta je smrad
da ne lažem sebe, nije ovo moje prosvetljenje
samo je teret razmišljanja, na ledjima sad
teškim stihom, tražim iskupljenje.

Naši bivši smo postali
jer oni , na kraju su istinski pobednici
možda ovim, samo krademo deo njihove medalje
da se ne osećamo, kao bedni krivci
krenemo nekud, što dalje i dalje.

Jednom kad odem

Jednom kad odem

neće se desiti baš ništa
možda samo od nekog, uzdah iznudim
pruženu ruku i pozdrav kraj stepeništa
sa osmehom kad prvi korak, poslednijim napravim
sećanja na dane, da probudim.

Jednom kad odem

otići ću negde, do nekoga kraja
početka, tu nikad nije ni bilo
makar to bila, samo ulica kratka
tabla sa nekim precrtanim imenom
i veliko nešto, o čemu se snilo.

Jednom kad odem

sa sobom ću poneti, knjigu sećanja
ostaviti samo, kratku poruku
dve, tri reči na velikom papiru
kao da je nešto bilo i vredno pisanja
eto, da ne bude neznano, da ne pravim bruku
što otiđoh tajno, nasmejan, u miru.

Jednom kad odem

poneću tebe, u džepu svog srca
kad tmina padne, da imam svetlost
u tišini mraka, da mi nešto kuca
uzmeš za ruku, kad snage zatreba
kažeš da voliš, da sve je u redu
budeš moj svitac, što noću svetluca.

Zbogom

Vidim da me tražite, duhovi prošlosti
odaje vas smrad zlobe i licemerja
virite iza uglova, tražite slabosti
skriveni iza plašta, prostote, praznoverja.

Skriven sam dobro , vi moji pogrešni
vešto hodim stazama, kojim se krećete
smejem se vama, koji ste još grešni
vi, što se desnom krstite, a levom sečete.

Ne praštam više, jer sve sam oprostio
svaki vaš osmeh, dodir i spas
mnogo vam dadoh, ali puno sam i dobio
idem za drumom, daleko od vas.

Hvala za reči, ćutnje i dela
zaloge brišem, za nove dugove
možda i niste ono, što je sudbina htela
tražiću svetom, neke nove drugove.

Ostajte zbogom i vi iste, moje krvi
pola veka, zubima, kidate mi vene
nisam vam poslednji i nisam ni prvi
toliko od života, toliko od mene.

Taj sam

Pitala si me ko sam
musavi dečak u odelu ozbiljna čoveka
ponosan na svoje poraze i pobede
inadzija, prznica, veseljak doveka
srećan u ljubavi, ponosan zbog bede.

Pitaš me i šta sam
bio pijanac, sad ljubavi pijan
lutalica, beskućnik, za sve osmeh imam
umorni putnik,nekome brada, drugima izbrijan
suza ne dam a radosti primam.

Shvatio sam ko sam i šta jesam
oprostio sam onima, koji od mene odlaze
neka su im sretni puti, ja sam tu gde sam
ostali će kraj mene, samo da prolaze.

Nisam ono, što su drugi hteli
oprostio sam sebi, što sam otišao
zamnom su ostali, oni koji nisu smeli
pronaći u sebi života smisao.

Postadoh čovek, drugi , bolji
onaj što pogledom nebo zapara
ponosan na ono što sam stvori
jer život se uči, život se stvara.

Stari Jablanovi

Ostajte zbogom, stari Jablanovi
ja odlazim.
Ne želim više vas i vaše ljubavi
i sam vas više ne volim.

Ne razumem više, šapat vaših grana
sve ste lagali.
Ostaju samo ožiljci od vaših rana
vetrovi su vas oduvali.

Tanke su vam grane Jablanovi
listove laži više ne brojim.
Ne mogu se na vas više oslanjati,
pod vama više ne želim da stojim.

Prolaziću kraj vas još godinama,
vi ćete tu biti, nemo stajati.
Neko će se drugi diviti vašim granama
kao nekad ja, šapate lišća slušati.

Malo po malo, padaju vam grane
pusto drvo ćete postati,
godine i kiše urezaće rane
visina će vas jednom, samo ugušiti.

Sećanja

Pitam sećanja, gde sam to bio,
jer u svemu vidim samo naličje
sa kim sam legao, sa kim zore dočekivao
ljubio usne, tudje, nečije.

Jastuci su krili, sećam se
sve one tajne uzdahe u noći
sad sećanjem, krijem svoje osmehe
i molitve onih, kojima neću više doći.

Kroz sećanja, zasluge pripisujem
za sve one mesečine, strastima proživljene
uspomene poljupcima u grudi urezujem
za hvala suzu dajem, za sve one ostavljene.

Sat odkucava nove godine
zamišljeni pogledi, sećanja prizivaju
sad živim nekog, kog volim najviše
uspomene ostavljam, da zauvek snevaju.

Živ sam, oče

Živ sam još uvek, ako te zanima
i to što ne pružam ruku, nije slutnja.
Samo se trnja plašim, sa dlanova tvojih
isto kao ta tišina, tvoja ćutnja
zapeče kožu na grudima mojim.

Ne, nemam više ni imena ni prezimena
samo još lik u odrazu, na tebe me seti
da si još zdravo i dobro, čujem od prijatelja
i kao nadam se, da ću te slučajno sresti
u prolazu nekih slučajnih prilika.

Priznajem, nedostaje mi, sve ono nekad
čak i ono kad popiješ, pa grdiš i šta valja
znao si da ćutis i samo me gledaš
sopstvenu tugu, video si u meni
a sada tišinu daješ a reč ne daš.

Zbog ove ćutnje starimo obojica
ja patim zbog istine a zbog čega ti ?
koliko te ranila, u kući, ta prazna stolica
hoćeš li, kao i ja, jednom sebi priznati
tvoj ogledalo života sam ja.
i za uvek to cu i biti.

Krivi za život

Mi kao da smo svakome, po nešto krivi
lutamo od mogu ja to, do želim presto
pitamo se, šta je razlog što smo živi
gde smo u svemu ovome, gde nam je mesto.

Ljubavi gladni, nove greške pravimo
pogrešni ljudi, život nam popiše
u ruci srce držimo, gde da ga stavimo
ko će dobrotu ovu, jednom da zapiše.

Pameti luda , život ti je greška
prohodali jesmo, al koračat ne znamo
dugačak je put od suza do smeška
bez ikakvog plana, lutamo samo.

Oprostili smo dužnicima svojim
više nemamo snage da praštamo
samo jednom da nešto, nazovemo svojim
da ne bude važno, jel stvarno il maštamo.

Godine

Godina je mnogo, ova glava složila
svih da se setim, neću ni da se trudim
nekad beše bitno samo sa kim ću leći
danas samo brinem skim ću da se budim.

Godine protekle kad mislima otvaram
mnogo su mi lepog od života dale
radoznala budućnost maštu golica
nisu se ove ruke još predale.

Još stotina čaša trebalo bi podići
na zdravlje svima po neku popiti
djavolu nek ide sva bol i tuga
jednom živim , neću se ponovo roditi.

Evo ruke za one što žele
čašu samnom do dna ispiti
osmehom poraziti sve jade i tuge
ponosno životom napred hoditi.

Album života

Nezavršene priče, starih albuma
mirišu na izmaglicu zaborava.
Jedva se sećam ljudi i datuma,
davno sam otišao bez reči i pozdrava.

Često me sete pesme i slike
oprost da tražim, za dela, kojima grešim
reka života, svima daje večne prilike
meni bar jednu,miran da usnim, da se utešim.

I sada, kad su prošle godine ludosti
dobra stara pesma, ponekad me seti
albumi stari i slike iz mladosti
osmehom podseća, kako vreme leti.

Svi ćemo jednom sami u postelju leći
sa starih albuma slike, čistićemo dahom
da život je prošao šapatom ćemo reći
albume zatvoriti poslednjim uzdahom.

Više se dani vratiti neće
fotografije stare vreme će izbledeti
još tu za život, nadje se malo sreće
kosa je bela, al srce neće osedeti.

Dodji

Sanjao sam noćas da si bila tu
kao da si stvarno ležala kraj mene
sećam se jutrom, da sam te ljubio u snu
gledao sam budan, naš zgužvan krevet

Skuvao sam jutros, našu kafu za dvoje
nisi bila tu, da zamirišeš mi dan
grlio sam jastuk, majicu i sve što je tvoje
čekao tvoj glas da razbiješ mi san

Još jedan dan mora proći
godina mu, teška, ravna nije
još taj jedan, pa ćeš mi doći
nedostajanja ovog, dosta mi je

Nedostaješ

Znaš li da mi nedostaješ
nisi tu, ali te mogu osetiti.
Nedostaje mi jutrom naša kafa prva
ono kad te grdim što hodaš bosa
nedostaje mi samo malo da te vidim
fališ mi ti, jutarnje brbljanje, razbarušena kosa.

Nedostaje mi ono naše
kad se ruka ukoči ispod tvoga vrata
a ja trpim, skoro da poludim
žao mi, kad si već tako ušuškana
da ne remetim san, ne želim da te budim.

Kreni , dodji, nedostaješ
i ova zima je sad hladnija
čuvam tvoje dve trećine kreveta
i tvoju polovinu jastuka, grejem rukama
čekam tebe ispod našeg ćebeta.

Samo dodji