Sebe još tražim

Tražio sam sreću, ubila me tuga
sudili mi ljudi, zli i prljavi
koristili kao brata, ljubav i druga
oko mene rešetke stavili, zaključali.

Tražio sam ljubav, ubi me samoća
ljubavnih se kapi još nisam napio
samo je obraze šibala tuđa strogoća
kažnjen za nešto, što sam nevin razbio.

Tražio sam mir, a ratove vodio
iscepane zastave,sad na bojištu stojim
eh, kad bi se samo ponovo rodio
pobedničke bitke, konačno da brojim.

Tražio sam sebe, stranca pronašao
velik je on sada, u očima mojim
već godina imam, a nisam se snašao
život ovakav, teško zovem svojim.

Tražio sam vreme, a sad godine nižem
čekam da mi pesak iz sata istekne
gledam iza sebe,  nikuda ne stižem
sudbinu još tražim, neko da mi prorekne.

Oprostio sam

Oprostio sam, al ti meni nisi
moj oproštaj neka ti bude kazna
nisi me ni pitala, kako si i skim si
ostala si tamo, usamljena, prazna.

Oprostio sam al zaboravio nisam
zaborav je luksuz koji nećeš imati
da, dobro sam i znam sa kim sam
nov sam čovek , ti to nećeš videti.

Praštam , jer želim ići dalje
starost će lagano preko tebe preći
vreme će i zaborav, činiti sve manje
ostaće u srcu samo,izgovorene reči.

Knjiga za prijatelja

Neko će jednom, moje pesme čitati
jednom sa suzom, jednom sa smehom
sebe tu naći, za sebe se upitati
isti li sam, kao taj pesnik
živim li istim njegovim grehom.

Čitaće neko, kako je voleo
i to kako je nekad voljen bio
kolike je samo ljubavi preboleo
za koju cenu je život prodavao
zbog koga se smejao, tugovao, pio.

Kad sklopi knjigu na poslednjoj strani
shvatiće ko je bio taj pesnik
i sta ga to povredi, muči i rani
kako je nastao čovek u pesmi
večiti sanjar, od ljubavi bolesnik.

Kroz prozor kad pogleda, dok padaju kiše
pesnika videće kroz noćnu izmaglicu
na njemu sem kiše, nema tuge više
samo mu osmeh novo lice kvasi
ponosno hoda niz mokru ulicu.

Novi početak

Jednom sam jednima bio prvi
često drugima treći bio
nekome samo četvrti ili peti
želeo ljubav, sreću snio.

Bojim sad lice novom bojom
nestaje polako starac sedi
jesenju zoru sad zovem svojom
prošlost u noći, sve više bledi.

Protekli život u kofere slažem
na raskršću stojim osmehnuta lica
ne želim više sebe da lažem
zovu me prolazi novih ulica.

Hajmo po jednu za novi početak
za vas tužne po jednu ili više
moj život je meni jedini imetak
hoću sad sreće, sve više i više.

Život

Tragove stopa ostavljam u daljini
jedan po jedan, ko otkucaje srca slažem
starac sedi, umoran od ljudi
korakom svakim, svoje misli lažem.

Samo suzne noći znaju kako je teško
želeti sreću a sa tugom zaspati
i svaki taj korak zvati greško
olovnim nogama životom koračati.

O životu svom, tudjinu se žalim
stidan tuge svoje i svog života
mislima sopstvenu istoriju palim
plamenom gori sva moja lepota.

Mojoj majci

Ti koja si srce rodila pa ga izdala
ista ti bila srećna, pa jadna ostala
svoja vrata i srce zauvek zatvorila
ti jedna, koja se mojom majkom nazvala.

U oči deteta suzu naterala
bednika i samca od čoveka stvorila
da ti, ona koja si nož naoštrila
žarom ludaka nož, mojom kožom vodila.

Srećna li si u svojoj radosti
spavaš li ili te snovi bude
iz daljine zovem te, hej čuješ li
želiš li moje oči jednom da ti sude.

Kleo bih te ali mi srce ne da
ne da zora, majku kleti
noć je svaka, nova moja beda
krv kao vera, se imenom tvojim sveti.

I leći ćeš jednom sa imenom mojim
stajaću mirno kraj postelje tvoje
zadnje sekunde prestaću da brojim
kraj uzglavlja tvog stavljam srce svoje.

Reči

Ne mogu često da ti kažem sve
plaše me tvoji pogledi
ćutim, ne želim reči pogrešne
ćutanje će jednom da mi presudi.

Nekad mi oči samo zasuze
na obrazu nova bora teška
reci joj nešto, ti prokleti baksuze
makar ti reč bila nova greška.

Osuda tudjih večito dobijam
kriv za sve i kriv za ništa
rukama teškim sad oči pokrivam
da ne vide suzu, stvaram skloništa.

Reči ko kidani šavovi stoje
nemaju više pravca i smisla
život mi opet licemeri kroje
a reči ko olovo, grudi su stisla.

Otvaram usta a glas se gubi
ko zaklano pile svoje telo gledam
neka me jednom i ta reč ubi
vreme je konačno da se predam.

Jesen

Budan sam već neko vreme
sad prezirem svoj prespavani san
zavidan vama, nosim svoje breme
na pragu kraja, gledam novi dan.

Bacam sa sebe teške reči i bruke
od onih što juče još zvah svojim
ostalo mi još samo da spustim ruke
prestadoh mučke udarce da brojim.

Ogledalo duše, prljaju mi kiše
jesenja košava, prošara mi lice
stojim na kiši, jer nemam kud više
moj dom su ove kišne ulice.

Ostajte mi i dalje tako srećni
učite od onog što uvek pravi greške
popijte još jednu za život večni
ja polako koračam u daljinu peške.

Ko sam

Stepenice života strme su i teške
ne vidim im kraja ni početka
hodam njima, brojim svoje greške
svaki stepenik, nova želja neka.

Gde sam ja to i ko je sve kraj mene
sa kime se smejem i ko gleda kad patim
i zašto uopšte pišem tužne pesme
kome za tugu račun da naplatim.

Ne osetim više ni smeha ni bola
čaša mi postaje najbolji drug
oprosti što sam pljačljiv po malo
život, budala, često je surov i dug.

Delujem ko vernik pognute glave
još samo ruke da sklopim, prokleti grešnik
želeo bih biti deo nečije slave
a ne samo ovih tužnih stihova pesnik.

Nisam više onaj isti

Nisam više onaj isti
ništa danas nije kao pre
nemojte mi još i život oduzeti
još njega imam, uzeto je sve.

Postalo je sve baš svejedno
slušam stare potrošene melodije
stihovi o nečemu što je možda vredno
meni su samo života parodije.

Koga da tužim što je život prevara
često mi dodje da krikom grudi ubijem
dosta mi je sebičnjaka i licemera
koliko para treba, zivot nazad da dobijem.

Bedniče,sotono, gde treba da podpišem
da budem isti kao ti, truo i zao
tudje reči mi ne daju da dišem
ne želim više da mi ljudi bude žao.

Doterah se do prosjaka, osećaji beže
stepenice ka nebu na radiju sviraju
svi oko mene laju, grebu i reže
u srce otrovne zube zarivaju.

Uvek nekome nešto dužan
nisam ljut, samo sam tužan.

Jednoga dana

Jednog dana me više neće biti
postaću linija između dva datuma
kopile života, prestaće živeti
zvučati neće, izlizana struna.

Jednoga dana samo ću stati
osmeha dati, svima redom
deo zvezda jednom ću postati
opran ko linija crtana kredom.

Jednoga dana ko će zaplakati
dal` ti majko ili ti ženo i ljubavi
šaku zemlje grobu, ponizno baciti
nad svećom u mraku tugu što slavi.

Jadnoga dana o meni će reći
celoga života tužan je bio
šta mu je bilo neko će pitati
zaluda sreću samo je snio.

Ko te zvao

Ko te prizvao, prokletinjo
prikazo tuge i teške suze
na moj prag te osmehom doveo
da život mi otme, srce uze.

Ko te zvao, tugo
sad kad sam radosti željan
molim te idi, ne stoj tu dugo
vrati mi sreću, nje sam žedan.

Ko mi stvara, života jada
jesen mi stavlja, na drvo života
jos koji list njegov, da ulovim sada
dok stablo ne pokrije, zimska lepota.

Ko te doveo sumorna noći
u mraku ovom , hodati ne umem
ostaje samo na počinak poći
pa mogu ko covek tužan da umrem.

Bez reči

Nisam ti rekao, što sam bio tužan
noćima budan zore dočekivao
kafanama prljavim večito dužan
jednu za drugom flašu smirivao.

Nisam ti rekao, što setu sam krio
sklanjao pogled u mračne uglove
nisam onaj vojnik, koji sam bio
ličim na svoje umrle drugove.

Nisam ti rekao, nešto me guši
ogledala odraz sve je iskrivio
čovek po izgledu , starac u duši
života srž, skroz sam potrošio.

Nisam ti rekao, jer plašim se jako
tvoje ćutnje i dodira hladna
zebnja me muči, jutro svako
strasti u noći , ostaćeš gladna.

Kao nevernik, samrtnu veru tražim
novi je dan, novi uzdisaj
svako te jutro pogledom mazim
u noći te opet molim za oproštaj.

Nisam ti rekao ni hvala ni molim
za sve ono što si mi pružila
evo sad ti kažem da puno te volim
moj život, odavno, si zaslužila.

San

San me tera da putujem
noći biraju portale sreće
po nekoj želji ili intuiciji
nazirem svetlosti tragove

U noci trepere nebeske sveće
plešu uz neke melodije nežne
slušam  neizgovorene reči i glasove
ljubavni plesovi svetla i tame
noć i san  maštu mi pokreće.

Dozvoljavam sebi igre senkama
kao mačići na prvoj prolećnoj travi
misli mi nestaju,igraju se, skrivaju
pušteni dalekim plimama i osekama
vešto tamnim morima plivaju.

Oprosti, san mi je oteo javu
oči su se same sklopile
zaspah, kad sam živeti hteo
noći mi duge osmeh sklonile.

Dok spavaš

Razmišljam o tebi, gledam te
pogledom požude,po malo čudnim
mirisi slatki, tvoga snenog tela
osećaj strasti,drži me budnim.

Vrelina tvoje kože me dodiruje
želim te, gledam te, ludim
zamršena kosa , lice mi miluje
smešan samom sebi, gorim, za tobom žudim.

Posmatram tvoje udisaje
svaki od njih donosi mi tvoje grudi
bedra mi žele, tvojih strasti jecaje
želja za tobom maštu mi zaludi.

Tvoja nežnost peče mi dlanove
milimetri dodira klize ti niz bedra
suviše si lepa da bih ti kvario snove
stavljam poljubce na tvoja čvrsta nedra.

Tu sam ja

Tu sam i kad ćutim
možda tada vidiš setu u oku
tužan osmeh ili uzdah bez glasa
ne progovaram, ništa ne slutim
u maštanju svojem tražim sebi spasa.

Ne brini kad sam miran i tih
živ sam i nije mi ništa, baš
u toj tišini mašta stvara stih
smehom u sebi rasterujem strah.

Znam da se ljutiš kad ne govorim
a uglovi mračni, moj su deo stana
tu sam ja, sa mislima se borim
uniforme borca navlačim na sebe
hodim frontom bez ideje i plana.

Budi samo tu, kraj mene
po nekad pogledaj, kratko se osmehni
proći će i te sumorne scene
kao i uvek ljubav mi udahni
budi jaka za oboje, za mene.

Noć

Još jedna noć je tu
tiho se prikrala
kao da se stalno negde smuca
oblake sive noćas je čekala.

Eto je noć, kišna i teška
Dunav joj podario sivilo i smrad
pogledom lutam do još nekog svetla
tone u sivilo ceo ovaj grad.

Oči mi dobile boju tmine
sivilo šminka moje obraze
osmehom zoru zovem da sine
brišem kapi što oči orose
a sivilo obuzima noćnu tišinu
sve postaje tama, sve tiše i tiše.

Tugujem

Tugujem, sa srećom večno posvadjan
lošom šminkom, crtam osmehe
pognute glave, ulicom hodam
lošim mislima,hranim svoje grehe.

Nevino belim puderom, suza prikrivena
rukama hvatam neke daljine
vremena bez vremena, ljubavi reka prolivena
i želje za srećom, dugo sanjane
spokoj i mir, molitva neizmoljena.

Tugujem u samoći, a sam nisam
slušam svemir od reči, utešnih
prijatelja dragih,sada me sram
i dela svojih tužnih, pogrešnih
u samoći svojoj, grehe okajavam.

Suza

Često sam ti suzo pratio tragove
hodio stazama tvojim, do beskraja
očiju plačnih ljubio njene pragove
od osmeha silna, do tuge i očaja.

Koliko sam te suzo samo molio
ne teci niz moje obraze
ne pokazuj nikad koliko sam je volio
ne odaj sve tajne naše
ne kazuj da je nisam prebolio.

Ja još sanjam tudje snove
tudje drumove, suzo tobom kvasim
tvoju milost sad glava zove
da nadjem mir i sreću
da te suzo nema, da se skrasim.

Znamo se mi

Ma znamo se ti i ja
davno još, krao sam ti poglede.
Bila si tada prvi odkucaj
osmeh dečaka , prvi stid
prvi san, dodira prvi pokušaj.

Znamo se ti i ja
još uvek si onako lepa
godine ti nisu uzele setu u očima
ni taj osmeh, koji si uvek imala
hod koji sam krišom obožavao
san o tebi snivan noćima
dodiri nežni o kojima sam maštao.

Da, ja tebe dobro znam
a kao da te tek sada upoznajem
opet se javio onaj stari sram
dečaka koji ne zna šta bi rekao
spusteni pogled i osmeh
za najveću bitku hrabrost nedostaje.