Ne mozes

Ne možeš mi uzeti
više nego što mogu da dam
a bog mi je svedok
da sve sam dao.
Ne možeš ni priznati sebi
da više od ovoga  ne zasluzuješ
ti si sve što sam znao.
Ne možeš tražiti
srce da izvučem iz grudi
jer davno još, to sam ti dao
nema više ni mene, ni ljudi
sve si sad ti, sve što sam imao.
Možeš sada samo da ćutiš
ćutim i ja jer ne umem da molim
možeš još samo nevolju da slutiš
dao sam sve, sad mogu samo da volim.

To sam samo ja

Nikada nisi volela kiše
krila se od njih u mom ramenu
takmičila se samnom...
ko koga voli jače, više
maštala o nekom mestu, drugom vremenu.

A naše mesto je bila kutija mala
svet, od uzdaha zamagljenih prozora
na prašnjavom staklu, otisci tvojih stopala
slatkasti ukus parfema u ustima
i strast što kida kao poplava.

Volela si nekad i naše razgovore
sa smislom ili često bez njega
smejala se svim mojim glupostima
stavljala znak na zamagljene prozore
igrala se rečima, prstima, pogledima.

Vrati mi nazad sve svoje osmehe
sve one grdnje za moje detinjarije
nedostaješ mi iako si tu, kraj mene
još sam učenik, a godine sve starije
oprosti mi život, tugu i grehe.

I šta sad

Vraćam se starim mislima
prašnjave, zaturene, hladne
slova tvojih poslednjih reči
još su u pogledu, u obrisima
a topot  stopala, na odlasku
kao krik, uši para, plače, ječi.

A samo  korak je trebalo napraviti
jedna hrabrost i duboki uzdah
i džaba sada godina proživljenih
iskustava svojih i tudjih grešaka
želja me naterala da izgorim
od smehom čoveka bogata, do prosjaka.

I šta i gde i kako sada
bez doma, bez sreće, nade
kula od karata polako se lomi, pada
i kome sad grešan, molitvu da molim
kolena u blatu, stoje krvava
kad jedino znam i umem da volim
iz prašine misli, polako nestaje nada.

Nisam tužan

Ne, nisam tužan
samo mi je nešto lice pokvasilo
nisam plakao, ne rade to muskarci
samo mi je nešto u oko upalo
pa je samo zasuzilo, na tren me izdalo
ili je dim cigarete tragove ostavio
a možda, možda ti se samo učinilo.

Nemam zašta tužan biti
popio sam tuge more čitavo
nemam, jer imam zašta živeti
imam jedno sunce malo, crveno
jutrom divno,sneno, čupavo
ne može čovek tužan biti.

Ne moze i ne sme tužan biti
podigni glavu čoveče, muškarčino
najgore je čemerom se noću pokriti
nema tuge, samo osmehom dalje krenuti
ponesi je hrabro na plećima
lako se tuzi pokoriti
teško se sreći dozvati.

Znaš ti dobro

Znaš ti dobro šta bih ja
malo tvoga daha, tu iza uveta
da se šušneš kraj mene onako, ma,znaš
bećarski vrata da zalupiš
ko malo mače da se umiljaš.

A znaš li gde bi tada ja
ugrejao mesto u postelji kraj mene
sakrio od zime, toplim dlanovima
privio te čvrsto tu, kraj sebe
poljubcem te slao novim snovima.

Ma, znaš ti dobro šta bih ja
baš ono tvojega, kad se probudiš
kad zamirišeš na zimsko jutro
uvek topla i nežna sva
meda od snenih usana ponudiš.

A znaš li gde bih tada bio ja
plovio talasom tvojih bedara
upijao usnama jutro tvojih obraza
čuvao vatru tvojih nedara.

Znaš ti dobro šta bih ja
videti zoru u tvojim očima
iskru sunca kad se probudim
ukusa poljubca što osta u noćima
za novim do večeri da izludim.

Znaš ti dobro šta bih ja
tebe kraj sebe, za uvek.

Nema tuge

Nisam tužan,
kad pogledom odem nekud u daljinu
samo slušam odkucaje dana
osluškujem skrivene zvukove,
tražim mir, daleku tišinu.

I ne pitaj me
zašto te često, nemo gledam
pogledom upijam svaku tvoju sitnicu
Ne pitaj...
šta ja to vidim na tvome licu
zašto ti kažem, da nikom te ne dam
kako to vidim setu u tebi
i znam da onog juče plašiš se ti
od neznanog sutra strahujem ja.

I to što kradem oblake mutne
ne znači, da se plašim mraka
pa kao tražim svetlo u sred tame
i teram neke crne slutnje
jer samo, možda volim taj zvuk kiše
ili sam samo žedan, ili maštam.

Ne traži objašnjenja
zašto te  milujem po kosi
ćutke, jako te privijam na grudi
i kako to da stalno osmeh me nosi
kad nam je teško, do smejanja nije
po nekad slažem, kao sve je u redu
jer možda jeste a možda i nije
sve to nije bitno, nisam tužan
volim te,lepo mi je.

Andjeo

Jedan andjeo
ti, kao najlepša igračka
ona šarena, mila, nasmejana
od nekuda, meni poslata
ili doneta, ili samo stvorena
našla se tu na grudima.
Kao lutkica plišana
ona prva, jedina, dečije voljena
ljubomorno od drugih čuvana
sakrivena pod rukama željnim
čvrsto zagrljena, moja, zaspala.
Jedan moj andjeo
ti, kao najlepša pesma ispevana
krilima nebo zagrlila
mojim se maštama ušuškala
našla se tu na grudima, zaspala.

Misli

Od nekih se misli sakriti ne možeš
tu su one , prate  kao senka
izrone nekad kao slučajno, tobože
nekad sa osmehom, nekad, pogleda preka.

Od nekih se misli sit baš nasmeješ
neke ti suzu u kraju oka izmame
od nekih se slediš, drugih zagreješ
kod velikih misli, pamet ti zastane.

Često ti misao pogled zaledi
i pitanje gde si, prene ti pogled
zaboraviš šta je i da li šta vredi
potražiš nazad pogled u nedogled.

Cirkuska nakaza

Narode bliže dodji
cirkus je otvoren i sve je tu
pored budale, molim oprezno prodji
za sad je miran al trzne nekad na tlu.

Imate ranjenog tu pored ograde
ne dirajte rane njegove
tužne su priče što ga prate
ne gledajte dugo, da i sami ne padnete.

Tu pred vama je jedan što plače
sam je i tužan, nije za smeha
a vi mu se smejte oštrije jače
zaslužio je zbog nekazanog greha.

Udjite slobodno, šatra je puna
tu su likovi koji vas paze
jedna je uloga čoveka ko struna
ulogu igra cirkuske nakaze.

Smejte se i vi ko i mnogi drugi
bič kazne uzmite na ulazu
ionako su mu dani postali predugi
udrite bednu cirkusku nakazu.

Čekanje

Čekao sam ja tebe
negde izmedju kamenih zidova snova
strpljivo rušio tešku celinu
upijao tudje poglede u sebe,
mirisao tela, kopao suštinu.

Čekao sam te sve ove zime
skupljao plamičke nečijeg žara
makar da sam ti ranije znao ime
ne bi me palile tudje ruke,
niti me kupile za malo para.

Čekao sam te i dočekao
svoju pokoru pred stope ti stavljam
vernosti tebi, sebi se zarekao
ponosno hodam lica ozarena
čekanje dugo, lako zaboravljam.

San o tebi

Sanjao sam te jednom
i san mi se ostvario
imala si baš takvu kosu
o kojoj sam sanjario.
Nebo čisto, oči ti je bojilo
u tom snu bila si oblak
sunce se iza tebe sakrivalo
bila si san, bila si znak.
Dečački san o ljubavi i sreći
tada si bila samo tren
sećam se, jedva sam čekao leći
da te ponovo sanjam, budem snen.
Prodjose godine i snovi
došla si tiho kao novi cvet
započinjem s tobom život novi
iz sna si postala sav moj svet.

Čaša i ja

Moram sad priznati jedno
kad ispraznim čaču, pogledam dno
kao da tražim tamo nešto vredno
da li ta čaša ima tugu i bol
ili se toliko osećam bedno
da u svemu vidim samo to dno.

I priznaću sada još nešto
drhti ruka ali sipa ponovo
nisam još pijan, sipam vešto
ko zna koja je, nema broj
i prija mi usnama piće novo
zakuje novi ekser na dno
čašu uzmimam kradom, nevešto
sa tugom u njoj, sam opet svoj.

Danas

Danas si mi baš čudno lepa
gledao sam ti oči i usne
kao reči, kojima se nešto tepa
pesme kojima se ljubav do neba uspne.

Danas si mi tako divna, čedna
ma ne, nije to samo sada
samo danas vidim bolje, jasno
nešto novo , ili staro, mada
sve mi je isto, lepo, slasno.

Danas te volim još više
ne , nisi ništa posebno uradila
za tebe da se živi, hoda, diše
uzmi sad ono što si sadila
to te voli, za tebe miriše.

Danas, ali nije to samo sada
znaš to, a samo se praviš
milion puta, da kažem reči te
osmehom svojim od mene tražiš
da kažem ti ludo volim te.

Oblaci

Pogledah ove oblake sive
sramežljivo beže put nekih daljina
tužni u porazu od očiju tvojih
nestaju ko na kiši prašina.

Greha svog valjda se stide
što nad tvoje lice se navališe
hteli iz očiju kišu da ti vide
ali osmeha samo od tebe dobiše.

Odlazite sad prokletinje crne
dosta je bilo suza i kiše
očima plavim neka donese jutro
s novim danom da je volim više.

Dobro jutro, ljubavi

Dobro ti jutro, ljubavi
noć odlazi, kad ti oči otvoriš
a dan novo rodjenje slavi
kad osmehom lice svoje ozariš.

Dobro ti jutro, lice moje sreće
sunce se stidno uzdiže na istoku
želi od tebe da bude veće
a samo je deo sjaja u tvome oku.

Dobro ti jutro, snu mojih noći
protegli svoje ruke ka meni
u zagrljaj jutarnji tebi ću doći
ukrasti prvi poljubac sneni.

Voleo bih da si tu

Voleo bih da si sad tu
plahte kreveta da zašušte ko kiše
sa dahom brzim da se borimo
ne budimo dan, strast da stvorimo
uzdahe sputavamo, sve tiše i tiše.

Voleo bih da si sad tu
poljubcem jednim da izmamim ti osmeh
kraj postelje stavim cvet da miriše
i čekam da očima posramiš jutro
dan sa tobom da počne da diše.

Voleo bih da si sad tu
još samo malo, za beskrajne noći
svaku zvezdu da nazovem tvojim imenom
sa svakim sumrakom da me podsećaju
da sa jutrom opet ćeš doći.

Malo mira i tišine

Šapatom pozivam komad tišine
parče mira i sve iznova
maleni deo sopstvene praznine
gram dosade, šaku praznih snova.

Pogledom pozivam deo daljine
skriveno mesto, deo nekog prostora
sklonjen od ljudi, ironije, taštine
sklupčan u tamu bez svetla i prozora.

Osmehom pozivam davne vrline
izgubljenu igračku ratnika
želeti samo parče vedrine
malo sjaja uglancanog zlatnika.

Biti vredan sopstvene pohvale
ruku na ramenu, zbog dobrih dela
osmeha dobiti, mesto pokore
umorni znoj skinuti sa čela.

Pesma o njoj

Kad bih te pesmom opisati hteo
olovka sama ne bi zapisala
rečima, reći, ništa ne bih smeo
mastila kapi, od ljubomore bi stala.

Belinom lica, postidela bi papir
usnama svojim osvetlila hladnoću
bojom očiju, posramila safir
prisustvom svojim pobedila samoću.

Kad bih te samo opisati znao
nikad ne bi ostala sama
ne bih se predao, ne bih stao
pevao bih drugima pesmu o nama.

Glasom bih svojim, pričati hteo
stihove perom pisati znao
sve za tebe, za život ceo
nikada prestao , nikada stao.

jer te volim !

Umoran sam

Umoran sam
Noć polako pada i na moje oči
grabim ostatke sveće na stolu
možda će mi taj plamičak pomoći
samo da zaspim, da ne mislim
da se ne prepustim očaju, bolu
da nadom nove prizovem noći
i jutra, i dane i sunca i kiše
da ubedim sebe da opet ću moći
da volim i dalje i još više
A umoran sam
Dao sam sebe i sve što sam hteo
prodadoh svoju i tudje duše
sve što sam mogao i želeo
kule od snova koji se ruše
a dobih samo prekor i suze
udarce u grudi jedan za drugim
neko te doveo a sada te uze
povede nekim putem dugim
Umoran sam
ne želim više ništa
nije me briga ni koji je dan
duvam u tu sveću na stolu
i molim samo da utonem u san.

Krivac

Čekam taj dan srećo moja
na umorne oči , osmeh ti stavim
prošlo je muka, ne znamo broja
još po neka, pa da s tobom slavim.

I kriv se osetim često
što s tobom želeh da poletim
ostadoh tu, gde mi nije mesto
krivice svoje da se setim.

Ovog kaveza zlatnog se plašim
okovi stružu umorne ruke
ne želim, a moram da živim
u zatvoru zlatnom bez svetlosti trunke

Osudjen i proglašen krivim
što grehu ljubavi nisam odoleo
a hteo sam samo srećno da živim
ne kajem se što sam voleo.

Moj nemirko

I baš sad, kad bolje pogledam
jesam ja tebe sanjao nekad
kako se uvlačiš u mene iz potaje
mali nemirko, ljubavi žedan
osvaja srca, tajne odaje.

I eto sad kad se prisetim
kako sam maštao da sve to potraje
da budeš tu, u meni za uvek
mali nemirko, ljubavi vredan
natera srce, da ti se predaje.

A sad u budućnost gledam
svo maštanje postade stvarnost
da te volim, čuvam, nikome ne dam
jer si moj nemirko svega vredan
moje juče, danas, budućnost.

Pijanica

Pijan sam, jesam
naterah vino da kaže neku svoju
da vidim kud sam krenuo , gde sam
prihvatim šta treba, krivicu svoju.

Sve je ovo moglo proći i bez nas
da sam ćutao tišinu svog srca
da ti u magli nisam čuo glas
sat života, vodilju što kuca.

Šta li si to kod mene zavolela
pijanicu ljubavi, sirotana
čega si se bojala, nisi smela
od čoveka ljubavi , do groba odana.

A ja ću da pijem
ne da mi Bog drugačije
dok ne saznam koje bitke da bijem
tući ću ratove tudje, svačije.

Da živim bez tebe, ne mogu
ne da mi noć da zaspim
od svega osta samo molitva Bogu
i reč volim te, kad usnim.

Tužan čovek, nasmejana lica

Tužan čovek, nasmejana lica
Košava hladna, po koži skicira
otiske života i proteklog vremena
izboranog osmeha, sećanje priziva.
I niko neće glasno da pita
odkud sjaja u očima
da li je suza došla, pa skita
od oka do brade, po obrazu
ili je vino u usamljenim noćima
neka misao zarobljena u prolazu.
A hladne ruke od Košave
nervozno stružu jedna o drugu
otekle od zime, kože ispucale
traže toplinu da utihnu tugu.
Usnama ispucalim, traži osećaj
oseća daljinu odseljenih ptica
setno gleda, priziva dodir taj
tužan čovek, nasmejana lica.

Dragi moji

Čeznem draga mati da ti kažem
gde boli, gde su žive rane
da ti pokažem i lakat i koleno
suzu da stisnem, plač da stane
da vidiš šta je sve slomljeno.

A tebe nema, nećeš da čuješ.

Patim dragi oče da ti kažem
šta sam sve tvojim rukama stvorio
moj život kroz reči da bodriš
staru ruku na svojoj glavi poželeo
da me i dalje kroz život vodiš.

A tebe nema, nećeš da staneš.

Želim draga sestro da ti kažem
koliko sam noći zbog tebe probdio
sestrinjsku ljubav da mi priznaš
a sad sam dobio šta sam tražio
i ti si rešila da me izdaš.

A ti si tu, ubijaš sve jače.

Bivši čovek

Ostao mi je samo trag ponosa
fragment muškosti, dignute glave
nestade one vatre i besnog prkosa
odlazi lagano svetlost stare slave.

Nemam daha da pluća ispunim
ni pogleda u oči da smestim
nemam više glasa za pomoć da molim
nestalo je sve čega se setim.

A ostala si  samo ti
i tvoj dlan na mojoj kosi
ostao mi je tvoj pogled čežnjivi
i znanje da te moja tuga nosi.

Ostala si tu kraj mene
bogom ili srećom meni doneta
da čuvaš čoveka što pada i vene
i podižeš iznova, iznova, do veka.

Hvala ti što si jedina tu
što prstima suzu mi brišeš
što vrednuješ ono u dobru i zlu
zbog mene postojiš, za mene dišeš.

Strah od života

Strah me,
kao deteta što plaši mrak
otvorenih očiju, hvatam senke i svetlo
glave pognute, kao krivac, sedim i čekam
ali šta ?!,
da li pravdu ili sud za sve to.
I kao u snu
trčim,pokušavam da pobegnem
okovanih nogu, teških i umornih
hoću da urlam !
ali samo bolno grlo stegnem
a stvarnost mi beži sa očiju snenih
I kada ću stići?
raj, pakao ili neka utopija
vrata čežnje i tuge zatvoriti
postati sebi vredan i bitan
i biti neko , biti ja.

Pijanica

Pitaju me ljudi
zašto pijem toliko
da li je problem ili tuga neka
ili nešto što boli strašno i veliko
neka rana ili suza što čeka

Možda je želja u srcu narasla
za srećom, ljubavi i malo snevanja
osmehom nekim makar i lažnim
kad pogrešno skrenem, malo razumevanja
da se makar i lažno osetim važnim.

Da slomljeno koplje okačim po zidu
bitke i ratove pobedim ili predam
makar jednom u životu pobednik budem
da se pojavi neko, da me nikome ne da
a ne samo da me tuže i da mi sude.

Zato ljudi toliko pijem
svaka je čaša, neka nova suza
i gutljaj teški što grlo steže
pružena ruka, molećivo se pruža
za malo nečega, ljubavi, sreće.

I dalje molim i preklinjem
ovo što zovemo životom proklinjem.

Rastanak

Nisam osetio ni straha ni boli
želju za tobom i trunku kajanja
srce je stalo i prestalo da voli
nestalo je reči i vreme za plakanja.

Nisu me ubile ni tvoje suze
molitve i grehova praštanja
pružene ruke što mole i puze
nemo stajanje, prepuno nadanja.

Želeo sam samo odmah da odeš
šuštanje kiše da sakrije korake
sreću mi ostaviš a tugu poneseš
pustiš da druga rastera oblake.