Pa se dogodi

Nekad se sve prosto dogodi
nema potrebe gledati ili se praviti
stvori se nešto novo,staro se ponovi
samo se treba lepom znati nadati

Nekad i ta neka, jedna, dodje
ma, sve ti razbuca, ko dobar dan
samo dodje, ili ostane ili prodje
i sve ostane kao divan san

Posle se pitaš, gde sam ja ovde
dok prstom mrdneš, ljubav je rodjena
da li je voliš, odavde ili dovde
ona je tu , smeškom stvorena

I kradom, nju nekad pogledaš
ono, kao da se vidi, treptaj u duši
poželiš da srce, ma,celog sebe da daš
zadnji svoj dah, i uzdah što guši

Prigrliš nežno, glavu na grudi staviš
pustiš da čuje odkucaje srca
pod rebrima zvukom ime joj praviš
ono što vredi , za čega i ono kuca.

Oprosti mi

OPROSTI MI

Oprosti što nisam bio stena
zid sigurnosti, kamen temeljac
i za to što sam bio mesečeva mena
što ne bejah drug, ljubav i otac.

Bio sam, pesnik, setna lutalica
neki sitni boem, od pića potrošen
slučajni čudak, zabavnoga lica
kao polen, kosom i vetrom pokošen.

Lutao sam poljima ljudi i osmeha
tražio večnost i ljubav do veka
samo delić sreće, malo, za sebe
sve ono što želeh a ne dobih od tebe.

Oprosti što odlazim dignuta čela
dadoh ti sve što si sanjala, htela
kaput oblačim novi, sjajnoga kroja
neku ću drugu nazvati, svoja.

Teško je

Teško mi je, mnogo
reći kraj, reći zbogom
posvadjan sa životom
listam stranice sećanja sa tugom
posvadjan sa svetom
raskrinkan pred bogom.

I gledam te kroz neko polusvetlo
ne želim tamu ne želim sjaj
želim samo da me nigde nema
želim odlazak , želim kraj.

Darove tvoje, setno skupljam
gene prosute sa suzom čuvam
odlazim, puteve nove upijam
odlazim, nove cipele obuvam.

Ne želim suzu pustiti
nova sreća negde me čeka
neću ostati, samo ću otići
i ostaće samo setna suza po neka.

I tamo negde u novoj sreći
greške proslosti , ponoviti neću
nekom ko vredi, pokloniću mene
daću život, snagu, ljubav još veću
nek i ja jednom mislim na sebe.

Kad volis

Postojiš
evo prodje skoro pola života
tek da shvatiš da je tako
kroz sećanja davna , poraze brojiš
čekavši da dodje ta snevana lepota
da shvatiš da je sve u stvari lako.

Voliš
krici ostavljenih još uši paraju
svaki glas je neki zakon doneo
seme sreće, godinama stvaraju
i svaki njihov krik tužno odboliš
njihovu tugu život ti je odneo

Želiš
možda, još jednom dah nove ljubavi
sećanje na mladost, koja je otišla
da te osećaj iz gluposti izbavi
da prosto, nešto novo poželiš
pozdraviš ljubav što je došla.

Da je uzmeš u naručje i čuvaš.

Budi moja

Obuci moju ruku oko struka
kosu upleti prstima mojim
navuci moj pogled od ramena do kuka
bisere poljubcem dozvoli da brojim

Naslikaj nebo na oči svoje
najlepše ruže na usne stavi
i sve dive nek` se te lepote boje
na moje dlanove korak napravi

I kreni , korak napravi
desnu mi ruku sa osmehom pruži
prihvati sunce na prst ga stavi
pogledom jednim život produži.  

Izdaja

Izdaja, godinama ispisivana
drhtavom rukom starca
spiram očaj s lica,suzu brišem.
Izdaja, dobrim srcem kreirana
steže kamenom grudi, ne dišem.
Iz očaja, gledam pravac neba
i kunem prikazu pravde, blaženstva
iz očaja, ne stojim tamo gde treba
gubim bitke, vredne dostojanstva.
Osveta, hladnoćom želje se stvara
oštricom srca izdanoga,zasijana
udara snažno , po sred nedara
u izdaju i očaj ubodena.

Laku noć, ljubavi

Poželeh joj lepu i laku noć
poljubih nežno sanjive oči
i ko zna, pitam se
hoću li ikad biti toliko blizu
da zavirim samo u njene snove
pronadjem se u slikama, koje prolaze.

Pomislim nekad,dok je gledam
ma kao da je od uvek bila tu
i kao da se još tamo, negde davno
uvukla kradom u moje srce
provodila noći tu u mom snu
i čekala tren da iz sna izadje.

A onda je došla i ostala
donela nove snove i osmehe.

Možeš li

Možeš li biti tu, ostati
na mom krilu telo svoje sviti
umoran sam već, hteo bih spavati
kraj tebe biti, sa tobom se buditi

Možeš li čekati samo još tren
ne želim te pustiti,tamo negde,samu
ne sad, kad sam od noći još mamuran, snen
a zdravo ne želim ni jednom novom danu

Ne idi nikad, budi još tu
ostani tu negde, blizu za uvek
ne želim dalekim bolom da tebe prebolim
želim samo za uvek da volim.

Gde si ...

pa,gde si ti sad
kiša je, vidiš, i oblaci su sivi
sediš li kod prozora zamagljenoga
jesenju košavu da li čuješ
povija grane, umornih stabala
tihi jecaj vetra, glas što negde živi
ritam srca coveka na vetru usamljenoga
gde si ti, što te nema
znaš li da još uvek slušam huk Dunava
čekam da tvoje ime objavi
da kaže da li si tužna, ili sama
da li stojiš ćutke kraj njegovih obala
kao i ja čekaš da nešto najavi
jesi li tu, ne vidim te
samo po nekad osetim tvoj pogled
opeče po grudima kao poslednje jesenje sunce
iz grudi pustim uzdah, opori, u nedogled
i kao da poslednji odkucaj napravi srce
sa jednom misli u sebi ...... volim te.

Mudrost života

hmmmm, šta je život

obična crtica izmedju dva datuma
tamo negde kraj korovom zaraslog spomenika
urezana u kamenu, radi spomena
sačuvana vremenom, posrnulog ratnika.

I kud prolazimo tom linijom

od jednog do drugog datuma
krunisani vremenom,šibani životom
bolnih udova od dugog puta i vremena
željom opasani, tragamo za lepotom.

I šta kad je nadjemo

šta se desi sa razumom ili maštanjem
većita bitka biti ili ostati
uzeti sreću il živeti s praštanjem
umreti tužan ili srećan opstati.

da li ići ili ostati

odlaskom svojim nekom sreću ugasiti
tražiti pravdanje u učinjenom grehu
novu sveću za sreću upaliti
ili do kraja vremena za snovima žaliti.

Kiše

Dolaze kiše opet
suze neba kao da će opet padati
a moj osmeh za ceo svet
tebi ću opet predati.

Kišu sam počeo voleti
one noći kad smo onako pokisli.
Sećaš se,
kako smo od kapi bežali
kad htedoh te na kiši poljubiti.

Nosio sam ti cvet belog ljiljana
krio ga od tebe i kiše.
Sećaš se,
svog osmeha kad sam ti cvet dao
tamo negde na obali, kraj Dunava.

Te noći sam zavoleo kiše
i svaka nova kap na tebe će me setiti
sutra kad odeš, kad te ne bude više
sa svakom kapi ću te više voleti.

Nedostaješ mi

Ne ostavljaj me ni jedan dan
jer ne znaš kako su dani dugi.
Kako je biti sam i tužan sedeti
kako se ćuti, kako se ludi
i kako je u tišini biti.
Nemoj nestajati,
samo mi nikad nemoj nedostajati
i mada mi se nekad svidja kako ćutiš
samo glas svoj pusti
da znam da si tu, da nećes nestati.
Budi i dalje onaj deo noći
moja tajna , snovima izatkana
nemoj samo nestati, s jutrom otići
budi moja pesma željom ispevana.
Nedostaješ mi,
čak i sada kad si tu
kad na tren samo trepnem
znam kraj mene si u snu
ali ipak, jako mi nedostaješ.

Kad te ne bude bilo

Jednom kad te ne bude bilo,
nestaće i mene.
Ostaće samo ljuštura čoveka,
prazna da vene.
Aura sećanja na nešto što je bilo
svetleće praznim belilom
i biće tu nema i tužna
kao da nešto želi i nekoga čeka.
Tada kad te ne bude bilo
kada putevima tuge budem lutao
prašine tudjih gradova udisao
tražeći obrise tebe u ljudima
raširenih ruku želju iščekivao
samo radi jednog zagrljaja
pogleda nade i očekivanja.

Gledao bez glasa daljinu
čekao , stajao, molio, nadao

Želja

Gledah te jutros dok se budiš
mrštila si obrve zbog jutarnjeg sunca
mazno se licem po jastuku meškoljiš
zamršenu kosu si skidala sa lica
i grdila noć što je kratko trajala
jer nešto si lepo noćas sanjala

Gledah te jutros kako se budiš
zgužvanu postelju tragovi kroje
zadovoljstvo noći kao da prizivaš
na usnama snenim još poljubci stoje
po grudima otiske strasti prikrivaš
a ja se tvom budjenju jako veselim
da dobro ti jutro prvi poželim

Poklon

Moram ti nešto pokloniti
da imaš, kada odeš odavde
kad ostare sećanja i osede uspomene
da imaš nešto što će te setiti
na jednu sreću uz put zaboravljenu
koja sad ne zna kud da krene
Moram ti ostaviti neki trag
pa makar kad te zaboli da pomisliš
tudje gradove kad svojim budeš zvala
ovog grada i ožiljka da se setiš
Možda jednom kad i trag počne da bledi
poželiš ostaviti sve iza sebe
istim putem srce, da tragove ti sledi
vratiš se tamo gde je sve počelo
gde je vreme stalo i čeka tebe.

Moje nešto

I kleknuću, evo sada, pred tobom
kraj nogu ti ponizno pognuti glavu
ne zaslužujem tvoje divne oči
tvoj osmeh i lepu reč
nisam zaradio svu tvoju slavu
niti dostojan tvojih noći
poljubaca i nežnih dodira
pokraj tebe da stojim kao sveća
sačekam kost kao izgladneli pas
i dodir ruke kao milost po kosi
glas kao pružena ruka za spas
a molim za malo ljubavi

Ti i ja

Moje juče zamenih za naše sutra
tek toliko da ne gledam prazninu
pružene ruke vezah za tvoje želje
usnama tvojim, svojima saprah gorčinu
i dalje stojim
čekam da kažeš dal sam biran ili prognan
da pružim taj korak preko linije srca
prestanem biti beskućnik ljubavi
što od jednih do drugih vrata kuca
i čeka da neko otvori, nešto pokloni
a ti se smešiš
znaš da nam usne od istog poljubca boluju
izmičeš vešto svoje ruke i grudi
lošom glumom zavodnice, oči te izdaju
prsti u kosi, pogled što izludi
a reći ćeš jednom
kad me sanjiva, po jastuku budeš tražila
zašto nisi izgovorila te reči sada
iz ovih stihova, moju misao izdvojila
shvatila da si, želja, požuda, nada.

Noćas i uvek

Noćas bih te ljubio
ma znaš onako lepo
kao nedavno
glavu bih ti na rame stavio
usne na vrat prislonio
tajno ti ukrao pogled
smislio neku glupost
samo osmeh da ti vidim
rekao nešto divno, setno
da ti oči zasuzim, postidim
a ti da me samo zagrliš
onako meko kako samo ti znaš
da mi poljubcem usne utrneš
stisneš baš onako, toplinu svoju daš
i samo da ćutiš
pustiš da svici noć obasjaju
da ne urekneš, ne slutiš
samo nama da sijaju.

Ćuti

Mogao bih reći
da mi je svejedno ili me briga
kao, ne mislim o tebi, ne sanjam.
A lažem te!
Sve da ne primetiš da me stiska
onaj ludi osećaj o kom maštam.
A ćutim!
Tišinom svojom,da ugušim grudi
tek te upoznajem, a već slutim
isti nas pogledi od nedavno hrane.
I vidim!
Znam i ti ćutiš, kao što ja ćutim
ne zeliš da znam, šta stvarno misliš
jednako čuvaš srce da ne ludi
od onoga što nam ne daju, što brane.
I ćuti!
Ono što treba biće rečeno
kao tajna poruka na kućnom pragu
mašnicom vezano, srce ponuđeno
pogledom jednim, priči dodaj snagu
i samo kaži da sve je u redu.

Uspavanka

I večeras je sunce zažmurilo
mrak sad donosi svoju usnulost
nad Dunavom svici svoj bal igraju
nema košave, talasa, samo pospanost

Svircima ću reći, laku noć da sviraju
neku pesmu, tebi, za divan san
noćni zvuci uspavanku da ti pevaju
sa lepim snovima dočekaš novi dan

A sa jutrom, osmehom da te probudim
mesto sunca, dodirom ti dan da najavim
iz postelje pesmom  te izmamim
jako i nežno da te poljubim.

Tu je, došla je

A došla je sa onim njenim očima,
boje neba, boje nekog novog pogleda
kao da je pala odjednom, negde sa svemira
i nekim osmehom , pomalo bezobraznim
zasenila grmljavinu, zabranila kišu
ukrotila divlje vode Dunava
a ja.... ja sam brbljao
prazno, neke reči van pameti, konteksta
u potaji maštao,gledao, te usne sanjao
a ona je pričala, govorila reči bez texta
neke obične teme, stvari o kojima sam maštao
uvlačila se u kožu, milimetar po milimetar
donoseći nemir kojeg sam se plašio
o kojem sam mislio ili se nadao
da je jednom za uvek nestao, otišao
i odneo sve ono što sam pamtio.
Iskrala se u noći, jednim korakom
odnela sa sobom cvet u belom papiru
u ruci mi je samo znak neki ostao
miris latica, ko svetlo u svemiru
i pogledah u njena vrata, zatvorena
zvuk udarca iz misli me prenu
ode u toplinu doma svoga
a meni osta da gledam njen trag
na kiši večernoj posejanu senu
i dvorim želju da je tu a ne samo u snu.

Jedan cvet i kiša

Talasi Dunava hukom se razbijaju
penastim vrhovima, obale  brišu
urezuju vreme, sećanje stvaraju
na jedan cvet, jedan mrak i kišu

Dvoje pod strehom, bukom pozdravljaju
pesmom talasa neku muziku pišu
o jednom pljusku kraj svojih obala
za jedan cvet, jedan mrak i kišu

Trščana streha sakriće tajnu
šapate reči kapi će da zapišu
možda se vrate opet, da se sete
na jedan cvet, jedan mrak i kišu.

Patim za tobom

Duša mi se nekako raspala, podelila
na vreme pre i posle tebe
ona mesta, tajna, kad si moja bila
i jednu godinu kad ne znadoh za sebe

Dužna si ostala poljubaca jednu kišu
jedan vetar milovanja i toplinu dodira
kao jedno, dva srca da zajedno dišu
tvoju kosu na ramenu i puno tvoga mirisa

I priznajem evo pred svima
ponizno kao neko tobom osudjen
da zavidim svakom ko te ima
stojim pred tobom kao ponudjen

A čuo sam ti juče glas
po neko slovo napisano, kao molitvu
nasmejah se iskreno, jer setih se nas
nadao se rečima, kao čitavu godinu
duboko u sebi govorio, molim te
i jedino znao da još uvek volim te.

Imao sam tebe

Imao sam  zvezda, puno jedno nebo
na nogama stare, ishodane cipele
drumovima linije da kažu gde sam krenuo
imao sam želju, na sedištu kraj sebe
puno srce ljubavi, imao sam tebe

Imao sam i osmeh od uva do uva
frizuru sklapanu samo za to veče
onoga gore od svega da me sačuva
i jedno sunce toplo da srce ne zebe
pune oči tvojeg lika, imao sam tebe

Imao sam poljubaca za tri tebe takve
jedan cvet i onaj stidni osmeh
u grudi spakovao ljubavi za ceo svet
drumovima jurio da bih te poljubio
imao sam tebe, imao pa izgubio.

Sve ono ...

Zavisan od tebe, polako postajem
iz krvi polako nestaje tvoj lik
i mada ko zabranjena priča nestajem
za stolom još tvoju sliku grlim

Ljubav sad oplakujem,zabranjenim notama
ne priznajem kraj i borim se za to
da još uvek patim za tvojim stopama
i usnama ljubim, svako tvoje mesto

Sve ono što si dodirnula mekim rukama
onaj trag što si stopama ugazila
pogled u mraku koji mi je noćima sijao
i sve ono što si ubila u meni, ostavila.

Lažem sebe

Malo od tebe je ostalo u krvi
tek po neki trag, ili kapljica
još po koja misao udara, mrvi
kad nešto me seti, da tu si bila

Još te u nekim tragovima imam
sapletem se o poznate nam stvari
neću da krijem, još te uvek snivam
a jutro mi te snove kvari

Ipak sam te premalo voleo
jer vreme tebe neumitno gazi
teško priznajem ali sam preboleo
spreman da uzmem novo što dolazi

Ali evo priznajem sa šapatom
hvalim se drugima da prošlo je
u dubini sebe samujem sa mrakom
i ljubim sve što tvoje je

a znam samo jedno
a znaš i ti

Oprostite molim

Oprostite molim
što sam u vama video deo nje
i ona je imala takvu boju kose
na krakoj frizuri puna šaka šnalica
isto prstom uvijate po neki pramen
i pognete glavu kao prava sanjalica

Oprostite molim
što vas gledam tako netremice
vaše su oči boje neba, kao njene
stvarane vizijom pravih umetnika
u isto vreme i vedre i snene
u ramu od trepavica, najlepša slika

Oprostite molim
što slušam vaš glas kao hipnotisan
voleo sam je slušati dok je govorila
posmatrati usne i red belih bisera
upijati svaku reč kao paralisan
poljubcima ići ravno do ludila

Oprostite molim
znam da  nije baš kulturno
slučajno ste se sad zatekli tu
i nemojte odlaziti još tako žurno
još malo me samo podsećajte na nju.

Prijatelj

Ne želim ti prijatelj biti
taj deo duše duboko je skriven
posle ljubavi, prijatelja glumiti
ne mogu to, nisam za to stvoren

Ne traži od mene da to ti kažem
jer laž je tada jedina istina
pod plaštom prijatelja krijem se,lažem
ljubav skupljam, na mesto pod rebrima

A ima još mesta tu u grudima
vrata na srcu još su otvorena
taj deo,život, nikad ne zaključava
u nadi za nekim boljim vremenima

Pusti samo neka vreme prolazi
ono sve sredi, kasnije il` pre
zaraste sve, mada nekad zaboli
ožiljci izblede, nestanu rane

Večno ću ti želeti samo dobro
ograničen žicom satkanom od želja
da uvek budem tek malo više
od samo još jednog dobrog prijatelja.

Rodjendan

Sa nekom setom , setim se godine prošle
onog dana, tamo negde, sad kao san
zar je moguće da se setim baš toga
kad si mi tortu dala za rodjendan

Jedna tacna, kartonska, bela
nevešti kolac, na brzinu stvoren
na njemu samo jedna sveća vrela
govorila je, da je život tek počet

Taj mi je poljubac bio ko zavet
suzu sreće sam krio da ne vidiš
ta torta je bila kao ceo svet
sve ono što  sanjaš, šta poželiš

I evo sada godinu posle
stariji godinu, kao stotinu drugih
držim tacnu a u rukama jedan san
ko siromah čekam parče te torte
jer i danas mi je rodjendan.

Eh, da mi je

Da mi je samo još jednom
u dušeke meke leći kraj nje
samo glavu na nju da naslonim
da je pokrijem nebom i svetom
osetim te njene mirise

Da je sreće da joj ovu suzu dam
neka je uzme, sa njom se umije
kad se zarumeni zora i novi dan
suza moja da je samo dodirne

Da imam života, bar još dva
da joj podarim jedan sa osmehom
po jedan da imamo i ona i ja
taj život zajedno da proživimo

Da mi je da joj napišem pesmu
samo jednu ali onu pravu
čitajući da pusti i ona suzu jednu
kao suzu moju, niz njenu lepu glavu.

Žalosna vrba

Prepoznah se u stablima tužne vrbe
tankih grana obešenih nad zemljom
udaran kišom, šamaran vetrom
patim za cvetom, za visinom, za nebom

Prepoznah se u obrisu žalosnih vrba
senkama od sunca liče na andjela
oluje im krila zamahuju, pokreću
ali ne lete dalje od svojih stabala

Prepoznah se i u potoku kraj tih vrba
željan snage da zemlju ponesem
makar vodom da andjeoska krila zalepršam
tugu im isperem, sreću donesem.

Sećanja

Eto, opet i po ko zna koji put
pomislim na tebe;
šta je to što me nagoni na misli
ili tera da pokrenem sebe,
da ti zamislim lik iz sećanja
pokrenem maštanje, s' kim si? Gde si ?

Baš sad osetim taj neki nemir,
s' prozora gledam negde ka tebi
i smanjim taj prostor, u neki moj svemir
u kojem te kilometri vuku ka meni;
a tvoj osmeh sve više prija
tvojih ruku osetim toplinu,
dok me tvoj pogled željno dira
znam da si tu, bez obzira na daljinu.

Opet moja

Kad je najteže, da se setiš
kad je najlepše, da pomisliš
kad si tužna da poželiš
kad si srećna da se ostvari
onaj san o našem svetu
ono maštanje o kućici i obali
onu suzu susreta,malu izdajicu
onaj poljubac, slatki, mali
da otvoriš oči samo još jednom
da udahneš vazduh, na površini
da se osetiš opet ljubavi vrednom
da ubaciš osmeh u ovoj tišini
a ja, opet da poludim
i stidno od pogleda pognem glavu
da počnem za tobom opet da žudim
još jednom poljubim, kosu plavu.

Odlaziš, otišla si

Odlaziš, otišla si

Ulicama grada skrivena od svetla
senkama kandelabera treptajem što sijaju
otišla, a nisi se ni okrenula
da osetiš suzu onih koji ostaju

Ostala je samo humka jedna
one ljubavi i one prošlosti
spomenik na jadnika, uplakana, bedna
željnog samo trenutka tvoje milosti

I sad stojiš na grobu mojem
čitaj, kako sam umro mlad
za nečim što sam smatrao  svojim
što sam osetio ljubavi glad

Prošlo je već i previše dana
molitva jednog, stoji  zaboravljena
suzom kao mastilom,drhtavo ispisana
u sandučetu tvojem kao pismo ostavljena.

Fališ mi

Fališ mi nekako baš
kao filozofu deo celine
i nebu parče kišnog oblaka
jastuka mekog u kompletu posteljine
spavalici koji zeva, deo lepog sna

Fališ mi kao novom danu onaj predhodni
snu, zora koja je tek krenula
žednom kap kad uživa u vodi
nedostaješ mi stvarno do ludila

Znaš li uopšte kako je to
kad nedostaje krvi u venama
i pameti nedostaje u glavi
Mesec kad se izgubi u svojim menama
kad se na ovu ljubav samo zaboravi

a baš mi fališ....
ali baš , baš

Suza

Jedna po jedna, kap po kap
suza iz oka je izašla
ne kao kiša, reka,ne kao slap
svaka je svoj put pronašla

Kap po kap, suza do suze
snažne i hladne kao stene
ko sećera kocka polako nestajem
rastopile su konačno i mene

Suza je svaka napravila bore
u svakome danu po jednu uklesala
tonem lagano u to suzno more
nestajem u buri kapi i talasa.

Zašto

Zašto i danas svaku poredim sa tobom
očima gledam i tražim iste boje
onaj miris tebe koji sam udisao
ukus usana koje su nekad bile moje

Zašto čujem u svakom tudjem koraku
ritam stopala, tek sličan tvojem
i trag mirisa tvoje kose na vetru
baš to što sam nekad imao kao svoje

Dokle ću samo imenom tvojim
neke druge greškom prozivati
sklopljenih očiju dok usne im ljubim
tvoje usne želeti i zamišljati

I ostaće uvek pitanje zašto
bez pravog odgovora i pravog smisla
ostaće to nedorečeno zato
jer nema ničega, jer si otišla
i ostala je samo praznina.

Samo kad bi znala

Kad bi bar znala
koliko sad jako nedostaješ
puno je tužnih, praznih uzdisaja
za nečim čega nema a želiš da daješ

Da znaš samo da nema ni suza
isplakane su i potrošene,odavno
a ovo sunce svaku suzu uze
ljubav gubi bitke,jadno,neslavno

Mislim na tebe često i pitam se
da li i tebe boli baš ovako
pomisliš li po nekad i setiš se
da smo se voleli, nekada, jako

I počeo sam da proslavljam
svaki sat kad mi misli napustiš
al tužan jer tada ostavljam
ono nešto, što znači da postojiš

ono nešto što te čini mojom
to nešto što i dalje volim

Jedina

I posle svega još zovem te jedina
prolaze pored nas i dani i godina
još si meni ona najveća potreba
onaj sok slatki, u mojim venama

I dalje si prva misao svakog jutra
kao da si tu iako te nemam
i jedva čekam novu zoru , sutra
da se budim , da te ne snevam

Samo kad bih video tvoj osmeh
još jednom, pa nek ide sve
jedan dodir, poljubac i pogled
i neka više nikad nema me.

Ne marim

Ta ne marim
što si otišla sa prvim januarskim košavama
obukla samo kaput i rekla, aj zdravo
ne marim
i što si me ostavila za tobom blesava
što mi sve to, nije bilo baš pravo

Ej, ne marim i prošlo me, znadeš
sad s osmehoh sedim kraj Dunava
nećeš više moj osmeh da kradeš
i briga da li si sad sama

Ej, ta ne marim, al stvarno
s pendžera na tvoju stranu ne gledam
i sve mi je to sad nekako baš davno
čekam to proleće, da se Dunavu predam

Da krenem opet sa štapom u ruci
da mislim samo na reku i pecanje
tebe u kutiju sreće zavučem
i ostavim jedno divno sećanje

ej..... ne marim

Znala si sve to

Znala si ti dobro ko sam ja
onaj koji te često u mislima
noću ušuška i pokrije, da te sačuva
i kad ti je zima dahom te ugreje
nosić crveni, pod svoj vrat stavi
sakrije ga od snega,noćas što veje

Znala si ti da sam samo onaj
kome  puno baš sada nedostaješ
na prozoru broji pahulje snega
što kao za inat ne prestaje
i samo misli gde si sada ti
i da li ces se ikad vratiti

Znala si i da sam azbuku naučio
samo do slova  tvoga imena
nisam hteo dalje jer skroz je nebitno
i sa osmehom svako slovo brzo brojao
da stignem do tog tako posebnog
sto sam u ovo srce zauvek urezao

Na kraju znala si, sve to, al` ipak
džaba je bilo što sam na mapama
gledao obrise tvoje kuće i ulice
sanjao da ćeš iz tih obrisa izaći
samo na tren da vidim ti lice
samo još jednom i nikada više

Volim te

volim te
Mislila si da ću prestati
poreći obećanja, koja smo davali
mastilo zakletvi, suzom razmrljati
da se ne vidi u čega smo se zakleli

volim te
I sam sam mislio da će vremenom nestati
ta širina koja nas je vezivala
da od nas ni traga neće ostati
u duše se uvući praznina

Varaš se da će vreme sve odneti
zaludno se trudim iz krvi da te izbacim
da hodam bez snova o tebi
bar jedne noći sa mirom da zaspim.

Sećanje na tebe

Ime tvoje mi sad zvuči kao odjek
kao deo nekog ludog pamćenja
kao san i kao eho nečeg
samo scena, jednog divnog sećanja

I tvoj lik mi je sada tako dalek
a  pogled kao jeza iz ljubavne pesme
zatičem sebe da sanjam taj osmeh
i stidim se toga jer znam da se ne sme

A suzu mi uvek istera tvoj glas
dok pišem ove teške, tužne rime
kao da tražim u tvom glasu taj spas
u dodiru toplinu u sred ove zime

Tvoju senku čekam, da ukradem
da poderem haljine makar njoj
kad tebe već nemam
neka zameni senka sve te moje nade
da imam te čak i kad te snevam
utolim glad i želju za tobom.

Bez stihova

Baš onoga dana kad si otišla
nestali sa tobom su i moji stihovi
i sve što sam pisao, bila su  tugovanja
starih pesama, prokleti duhovi

Baš tog dana kada si nestala
ostadoh nem, olovke otupele
i sva ona inspiracija tada je prestala
prazan papir i ruke drhtave

Još uvek se pitam zašto si otišla
da li zbog tuge u mojim rimama
ili si se samo u stihove uselila
ostala zauvek u tužnim pesmama.

Lagala si

Lagala si da smem slobodno da letim
da pružim krila i dotaknem beskraj
sakrila si da mogu da osetim
kakvog je ukusa novog sunca sjaj

Ćutala si kad sam poleteo
kad sam prvi put ravnicu preleteo
dotakao beskraj svojim krilom
nazvao te svojim životom, svojom milom

Pusti me sada slobodno da letim
preko divnih vojvodjanskih njiva
neka ravnica podamnom se pruži
da osetim dah Košave ispod svojih krila
pogledom prekrijem Dunav što zasuzi

Oslobodi me jarma sa umornih pera
neka zatrepte silom i vazduh preseku
lepet krila oblake crne nek otera
da ponovo osetim ravnicu i reku

Samo me pusti da budem slobodan.

Bez razloga

Imao sam priliku da te sretnem
u nekoj gužvi, neke male, uzane ulice
pogledam ka tebi,i od straha trepnem
pa zbunim se kad pogled ti ulovim  

Kao drugom ulicom da tada sam krenuo
bez dobrog razloga, kao tuda sam pošao
i baš kao namerno da sam skrenuo
da te ne bih u masi ljudi pronašao

Da ne sretnem te oči najlepše
od pogleda tvog da se ne postidim
i spustim glavu kada se osmehneš
osetim nemir kada te vidim.

Uspomene

Negde uz trošni put
kraj oronulih, starih drvoreda
ostavio sam svoje  uspomene
da kisnu i žednu u isto vreme
patnjom mučenika,uvek da podsecaju
na jedno vreme i jednu zimu
tužnu ljubav ko teško breme
dvoje ljudi koji snove sanjaju
jedno ostrvo na dalekom moru
srećno budjenje u zagrljaju
i snove koji se ne ostvaruju.

Zaspao sam

Zaspao sam kada si otišla
mirno i sa nekim čudnim osmehom
suza i tuga me nekako zaobišla
kao osećaj da sam se izvukao sa grehom

Zaspao sam i nisam sanjao
prošlost je ostala upravo to
snove bez sna možda sam poželeo
brisati vreme, i sve što je značilo

Zaspao sam, nemoj mi više smetati
samo me pokrij, pre nego vrata zatvoriš
koračaj tiho, nemoj se okretati
i nemoj se truditi da me probudiš.

Ulični svirač

Kao izbačeni slepi putnik
na raskršću stojim
masku starog svirača na lice nameštam
u ruci držim povez tužnih uspomena
prolaznike pesmama starim zasmevam

Pahulje snega padaju po licu
da je svaka novčić, koliko  sreće bi bilo
ostarelom  rukom diram hladnu žicu
a prolaze ljudi sa rukama u džepu
i niko ni banku putniku da baci

Olinjali kaput ni zimu ne drži
i sve me ove pesme zagrejati neće
pahulje ko novčiće sam prestao da brojim
pesmama tužnim tražim deo sreće

Novi početak

Dodje nekad neko vreme
kad potrošenom kažeš da je to
sa ledja skineš teško breme
i osetiš se nekako, lagano

Dodje vreme pre ili kasnije
kako se kome ipak zadesi
pa prihvatiš stvari mnogo jasnije
jer ipak život sve sebi podesi

I vreme je da kažeš dosta je bilo
rukavom ko dete obrišeš oči
otvoriš prozor da zameni sivilo
novi je dan, ma neko će  doći

Stavi opet onaj osmeh na lice
novu frizuru, pravi novi sjaj
i kreni niz nove vedre ulice
nije završeno, ma nije kraj.

Vino

Nije lako, sedeti sad za stolom
ispred mene flaša nekog oporog vina
može li se flaša izboriti sa bolom
ili je takva ta moja sudbina

I vino je boje kao tama
gorčina iz čaše zaklapa oči
i misao prokleta, da li si sad sama
da li bih mogao kod tebe doći

Drhtava ruka ka čaši kreće
jedna ili sto kao da je važno
u svakoj je od njih deo moje sreće
jel ipak, voleo sam te snažno

Još jedno vino, samo još jedno
toliko još može da se prelije
ma neka se osećam i dalje bedno
neka me ova zadnja do kraja prebije

Podsetnik za večnost

Pišem ovo, tvojim karminom sa stola
probam da utisnem trag tvojih usana
prstima milujem tragove te boje
ko podsetnik za večnost, kako si me ljubila

Papir kvasim kapima, tvojega parfema
mirise tvoje za večnost da sačuvam
ipak  to ostaje, sad kada te nema
ko podsetnik za večnost, kako si me volela

Vlasi kose , na jastuku što si ostavila
držim u ruci kao da je svila
pesmu za tebe tom svilom da upakujem
ko podsetnik za večnost, da si moja bila.

Ne odlazi

Da li si morala da odeš
mogla si još samo malo ostati
makar dok zora ne svane
sačekaj, da lakše mogu zaspati

Gde ćeš sad kad nije još zora
daj da taj moment potraje večno
zamisli, kao da je  nešto sto se mora
makar još malo da se osetim srećno

Nemoj, nemoj, još malo ostani
ispričaj mi makar nešto bez veze
samo da glas tvoj sećanjem ne zastrani
da ostane trag, da me nešto veže

Samo ostani, samo ne idi
bez tebe ništa više smisao nema
dok ne zaspim samo ostani
polako tonem, za uvek snevam.

Samo ne idi

Nemoj lagati

Nemoj me lagati, sada, na kraju
pusti da mislim da si bila jaka
neka lepi osećaji, bar još malo traju
još koji minut i sat ili barem do mraka

A kad ugasne i ovo poslednje svetlo
kad nam se više ne vidi ni traga
nemoj da laž zameni osećanje lepo
da si mi bila toliko draga

Nemoj lagati, jer laž boli
samo se skloni, da ostanem sam
ostaće suza koja ne ume da moli
jer to je jedino što imam da dam

Povratak u žive

Kad napustiš oblake i ostaviš iluzije
spakuješ sećanja gde im je mesto
obrišeš oči i vratiš osmeh na lice
shvatiš da ipak imao si nešto

Tad korakom hrabrim kreni dalje
seti se uvek kako je bolelo
do neke nove pobede prave
zapamti kako si nekad voleo

Shvatićeš tada stihove pesme
pevane nekom, dugo godina
i reči pesme sad drugačije zvuče
NIJE ŽIVOT JEDNA ŽENA ...

Ne volim Januar

Od sad te mrzim Januare
mrzim te i zimo tako bela a prokleta
prokleću sve zimske kalendare
hladnoćom si od mene oteta

Preskočiću sve praznike i spomenare
svake zime, što svima osmehe natera
neću ići više nikom u svečare
sve na tebe da me ne podseća

Mrzeću i vesele tamburaše
tiho noći, i žute dunje
samo vino voleću iz flaše
a srce bedno nek pati zbog nje

Poslednja pesma

Više nisi moj centar sveta
ni onaj uzdah kad ti ime pomenem
bledi i tvoj miris kraj kreveta
nestaješ polako kao sećanje

Trudim se da lik ti sačuvam
i onaj svet i ona maštanja
kad zatrebaju da ih otvaram
možda i dodje neko vreme praštanja


Ne želim ti više ni pesme pisati
jer svaka od njih kao otrov ubija
želim sad samo normalno disati
i sećanja čuvati od zaborava.

Balon od sapunice

Rekla si jednom

Ljubav je kao  balon od sapunice
puniš ga dahom toplim
a on kao da je bog uzeo bojice
svakom je bojom rekao da te volim.

I još si mi rekla

Taj divni balon baš nema granice
leti negde gde i vreme stoji
u njemu su sve ljubavlju napisane stranice
a daljina se samo poljubcima broji

Ali nisi mi rekla

Da je balon samo od sapunice
tanak i nežan kao svila
nestale su boje i pisane stranice
ostale su kapi gde si nekad bila

A balon je pukao i nestao
i sve je stalo i prestalo.

Ti si sve

Ćutim, patim , nemam šta drugo
sve što sam znao i mogao ja sam dao
sad samo mogu da te zovem tugom
jer sa tobom sam umro, za tobom pao

I zvaću te svojom tugom
jednim porazom i promašajem
a znam da neću moci još dugo
bez tebe u sebi ne mogu da trajem

I umro sam onog dana
baš tog kad si rekla da me voliš
tada je stao svet i svemir
ostao je sad samo bol i nemir
ostala je samo tuga za tobom.

Hladno je

Hladno je
da bi se samo sedelo u tišini
ni vatra kamina više ne dopire
čekam tu reč, pokunjen u toj tmini
laž i obmana sad samo prodire

Hladno je
da čekam, kao ikona stojim
hrabro ili ludo, trag svetla tražim
u sećanju samo poraze brojim
uporno stojim, da reč ne pogazim

Hladno je
od te reči, ni traga ni glasa
i kamin polako već gasne
kraj je i više tu nema spasa
čekam da srce polako zaspe.

a žao mi je.